И државна банка може да буде успешна

У садашњим економским и финансијским приликама тешко је водити сваки посао, а не велику компанију каква је Комерцијална банка. То је већ изазов, сам по себи. Највећи хендикеп, међутим, не долази из финансијске сфере. Нисмо подлегли губитничком менталитету дела јавности која не може да прихвати да нешто домаће може да буде квалитетно и успешно. Ако се и прихвати, одмах се отвара сумња да ли је и ко то омогућио, да ли је баш све „чисто”, каже за наш лист председник Извршног одбора Комерцијалне банке Ивица Смолић одговарајући на питање – да ли је тешко водити банкукоја је у претежном домаћем власништву.

Због рђавих пословних резултата Србија језа „санацију” домаћих банака потрошила око 600 милиона евра. Докле ћемо ми, мали, обични грађани, да плаћамо преко пореза туђе пословне промашаје? 

Не бих желео да излазим из компетенција које имам као председник ИО Комерцијалне банке, нити да коментаришем да ли је нешто на буџетској страни могло бити другачије или је морало баш тако да се интервенише, како би се спречила додатна финансијска урушавања са ширим последицама.

Хрватска ових дана на пазар износи и последњу своју домаћу банку. Словенија није продала ниједну, али је и она запала у проблеме. Како Ви гледате на све те ствари?

По мени, свака специфична ситуација захтева другачији сценарио. Сваки проблем тражи примерену терапију. Зато је немогуће генерализовати закључке и опредељивати се унапред. Туђа искуства могу да помогну, али ретко на начин потпуног пресликавања тих модела. У принципу мислим да било који облик социјализовања банкарства, па ни у форми развојне банке, дугорочно не доноси квалитативно унапређење. Више сам за модел постепеног, али принципијелног, јачање финансијске дисциплине, доследног поштовања закона, награђивања у складу са оствареном успешношћу, сношења последица за властите одлуке и пословно понашање. И то на свим нивоима, без изузетака.

Домаће банке имају нешто више од пет милијарди евра капитала, а нешто мање од шест милијарди евра имобилисаног капитала по свим основама. Ко плаћа тако високу цену умртвљених средстава?

Плаћамо сви по део. И они који имају та средства и они којима она недостају. Плаћа и држава, јер примиривањем ресурса остаје ускраћена за више стопе привредног раста и пореске приливе које би они дали да су активни. Али и ту морамо да будемо реални. Веома је танка нит за потпуно губљење контроле над инфлацијом, која је евидентно на врху приоритета.

Има ли, после свега, Србија превише банака и да ли је ово што се дешава прескуп начин да их тржиште почисти с терена?

И теорија и пракса говоре да је за оволику земљу, и оволико тржиште, десетак банака сасвим довољно. У сваком погледу. Толико их је практично сада и активно. Када би се тржишту препустило да одради своје, да свако плати своју цену, без претераних уплитања, можда би било најбоље. Ипак, уверен сам да ће тржишни ток, кроз модел укрупњавања преузимањем, на економским постулатима, постепено добијати на значају и цео систем уводити у домен рационалног.

Ви сте банка са највећом домаћом штедњом. Нема двојбе, реч је о солидном потенцијалу, али питање је – да ли су наши извори скупи?

Прво, у праву сте за девизну штедњу и њену цену као извора финансирања. Уз високу стопу обавезне резерве, начин издвајања и каматне стопе на нашем тржишту, она јесте скуп извор.

Ми смо успели да у последње четири године, штедњу удвостручимо, а да истовремено просечну цену овог извора са 4,80 смањимо на 3,55 одсто годишње. Са друге стране, учешће укупних депозита, па и штедње, у укупним изворима опада и то у корист кредитних линија. Само током првог квартала ове године, „повукли” смо осамдесет пет милиона евра кредитних линија од респектабилних међународних финансијских институција.

Држава и НБС осетно су снизиле цене својих дужничких папира. На који Ви начин „пеглате” вишкове ликвидности?

Куповином државних хартија на аукцијама, обвезница других банака, затим међубанкарским позајмицама и стандардно, вишковима ликвидности у НБС. И, наравно, повећаним, али и даље веома пажљивим пласирањем у реални сектор, у кредите привреди и становништву.

Да ли је, с обзиром на висока ненаплаћена потраживања, тешко продати паре на домаћем тржишту? Коме и уз какве гаранције, ризике?

Тешко је и биће све теже. Чињеница је да Србија има генерално висок степен ненаплаћених потраживања. Иако је наш НПЛ од 13,1 одсто нижи од просека банкарског сектора за 30 процената, чиме смо задовољни, мислимо да има још простора да га додатно спустимо. Себи смо дефинисали радни задатак да то буде бар 40 одсто,а да је све теже квалитетно пласирати средства, чињеница је од које не можемо да побегнемо.

-------------------------------------------------

Професионално понашање државе

Иако сте „само” менаџер, дакле не и човек који одлучује о судбини банке, како видите место, улогу и положај „своје” банке за три до пет година?

Банка је већ сада постављена тако да и у непосредној будућности буде стабилна, отпорна и успешна. Што се тиче власништва, не само Комерцијална банка, него укупно учешће државе у власништву има оправдање и економски резон док се понаша „профи”, тј. докле је у могућности да допринесе одговорном управљању искључиво у интересу саме институције у којој је власник. Нажалост, код нас има више супротних примера, тако да свака прича о приватизацији има и дилему више.