Чему референдум

Много је Ибар воде морало да протекне да се нека владајућа политичка класа усуди да поступа по прагматским упутствима Денг Сјаопинга по којима није важно које је боје мачка, ако лови мишеве.

Српска мачка се растрчала, не треба је заустављати. Београд је на добром путу да реши косовски проблем, но после препрека из Приштине и Брисела преостаје да се прескочи још једна: она коју у доброј традицији саборности Срби постављају Србима.

Споразум парафиран 19. априла државотворно је ујединио власт и парламентарну опозицију, што је ретка појава достојна искреног дивљења, али је међусобно отуђио Србе и Србе са севера Косова који сматрају да су предати „у надлежност непризнате државе Косово.

Власт је понудилареферендум о споразуму као демократско решење за све напетију ситуацију, но Срби са севера Косова траже да пре одлуке о расписивању референдума Уставни суд потврди уставност и законитост аката који су претходили закључењу Бриселског споразума.

Испада да се један чвор распетљава, док се други упетљава.

Кад боље размислим, плебисцитарно изјашњавање народа о споразуму Београда и Приштине пре би постало део проблема него део решења. Веома лако би поново поцепало Србију на „продавце” Косова и на бранитеље васељенске правде и земаљске колевке српства.

Ко би формулисао референдумско питање чији садржај увелико одређује резултат гласања. Најгоре би било питање:„Косово или Европа”,јер у том случају грађани не би знали шта бирају у једном а шта у другом случају.

Ако напишете: „Да ли прихватате губитак српске земље Косова и Метохије?”, јасно је какав ћете одговор добити. Али, иста та „не” већина лако може да се претвори у „да” већину ако одговара на питање:„Да ли сте за нормализацију односа Београда и Приштине која отвара европске перспективе свестраном развоју Србије?” или „Да ли сте за Бриселски споразум Београда и Приштине?”

Дакле, ко поставља питање? На ту тему већ је почело да варничи на релацији Београд–Косовска Митровица. Александар Вучић је већ изнео свој предлог, али он не задовољава Србе са севера Косова.

Да ли то значи да они, будући да су најдиректније заинтересовани, треба да напишу питање? Не, јер би то био диктат оних који држе балване а крију се иза референдума у опредељивању око нечега од судбинске важности за читаву Србију.

Имајући у виду замор материјала овдашњег човека, веома лако би могло да се догоди да референдум не успе, да на гласање не изађе неопходан минимум од 3,5 милиона бирача.

Тада би, без да се ишта одлучило, влада морала да поднесе оставку, ишли бисмопоново на изборе, губили време у сваком погледу. Бриселски споразум био би замрзнут, а његове имплементације не би било. Застој би обухватио и реформе које би дошле на ред добијањем датума преговарања са ЕУ.

Чак и да се догоди да на претпостављеном референдуму већина људи у Србији одабере Косово, ни онда Србија не би могла да поврати Косово. Погубни статус кво.

Могућност референдума прети да погорша дијалог са Приштином, који ће свакако још трајати, јер тамо кажу да ниједна друга држава (сем Косова) не може да организује референдум на територији Косова.

Референдум угрожава спровођење договореног у седишту ЕУ, јер Срби са севера захтевају да се све активности око имплементације обуставе.

Све те Сциле и Харибде могу да се избегну одустајањем од референдума. Ова власт добила је на прошлим изборима широку подршку народа да донесе толико чекани бољитак Србији. Штавише, урешавањукосовског питања добила је и у нас сасвим ретку подршку парламентарне опозиције, сем ДСС-а. Више него довољно за легитимитет одлучивања.

Нема добар дан чаршијо,на све четири стране. Увек ће се наћи неко да закукава како је Бриселски споразум „акт издаје” српских националних интереса. Нека их. То су они који су нам нечињењем и неспремношћу да се суоче са суровом стварношћу украли барем једну деценију – што је много више „акт издаје”.

Са широким мандатом, власт треба храбро да настави започет курс. Политичари су понекад дужни да прихвате све ризике својих одлука, да не запиткују сваког за мишљење. Такав начин рада ствара политичку елиту, људе који имају визију и храброст да истерају своје замисли.

Уколико се, пак, догоди да одмах налете на зид масовног отпора, уколико се покаже да узурпирају добијени мандат, онда се иде на превремене изборе на којима се креатори такве политике која нема широку подршку бирачког тела казне.

Не видим, међутим, да се јавност већински противи путевима изласка из косовске кризе којеје одабрала водећа тројка српске политике: Николић, Дачић, Вучић. Рекло би се да је управо обрнуто.

Чему онда референдум. Пустимо људе да раде.

Уместо референдума, много је боље размишљати о промени Устава. Веровати да је наш Устав савршен – или чак истински подобан за време у коме живимо – исто је као веровати да је безбедно наставити вожњу колима са лошим кочницама и опасно излизаним гумама. Ако смо успевали да безбедно путујемо у прошлости, јако ћемо погрешити уколико верујемо да тако можемо да наставимо.

Политика усклађивања са реалношћу на терену КиМ, нормализација односа, како год да се зове, у раскораку је са оним што пише у највишем државном акту. Посебно преамбули која сада представља озбиљну запреку новом државном курсу.

Промена Устава је цена која ће морати да се плати популистичким уступцима познатом легалисти који је, испада, био видовитији од оних који су му коабитационо попуштали па сада грми бранећи Устав као да је Свето писмо, а не скуп принципа и прописа који треба да одражава свеколику стварност живљења једне земље.

Уколико се тој промени не приступи правовремено, уколико она не буде пратила све друге промене, власт ће се суочити са непопуларним аргументом да крши Устав. И пут ка паклу поплочан је најбољим намерама, клицаће уставобранитељи укопани у својим историјским, небеским, верским и националистичким шанчевима. Што је најгоре, били би у праву.

Србија мора да се мења. Заокрет у политици који се тиче косовског проблема тек је почетак, а не крај болног процеса преобликовања ове државе коју гуше урушена привреда, незапосленост, неефикасност државне администрације, оронуло школство и здравство, медијске слободе...

Бриселски споразум, такав какав јесте – а бољи после толико изгубљеног времена тешко да је могао да буде – подиже једну важну рампу на српском путу ка европској будућности.

Истовремено, не знам колико су политичари на власти тога свесни, он уклања параванКосова иза кога су се годинама криле разне политичке гарнитуре. Србија престаје да буде талац косовског проблема, што значи да постаје једино одговорна за све што је чека.

То,господо на власти,значи да нема више изговарања на уцене, притиске и завере споља, нема више правдања свих наших зала мрским туђинцима. Долази време у коме ће спровођење 15 тачака Бриселског споразума бити барем толико важно колико и реформе које нас чекају.