Čemu referendum

Mnogo je Ibar vode moralo da protekne da se neka vladajuća politička klasa usudi da postupa po pragmatskim uputstvima Deng Sjaopinga po kojima nije važno koje je boje mačka, ako lovi miševe.

Srpska mačka se rastrčala, ne treba je zaustavljati. Beograd je na dobrom putu da reši kosovski problem, no posle prepreka iz Prištine i Brisela preostaje da se preskoči još jedna: ona koju u dobroj tradiciji sabornosti Srbi postavljaju Srbima.

Sporazum parafiran 19. aprila državotvorno je ujedinio vlast i parlamentarnu opoziciju, što je retka pojava dostojna iskrenog divljenja, ali je međusobno otuđio Srbe i Srbe sa severa Kosova koji smatraju da su predati „u nadležnost nepriznate države Kosovo.

Vlast je ponudilareferendum o sporazumu kao demokratsko rešenje za sve napetiju situaciju, no Srbi sa severa Kosova traže da pre odluke o raspisivanju referenduma Ustavni sud potvrdi ustavnost i zakonitost akata koji su prethodili zaključenju Briselskog sporazuma.

Ispada da se jedan čvor raspetljava, dok se drugi upetljava.

Kad bolje razmislim, plebiscitarno izjašnjavanje naroda o sporazumu Beograda i Prištine pre bi postalo deo problema nego deo rešenja. Veoma lako bi ponovo pocepalo Srbiju na „prodavce” Kosova i na branitelje vaseljenske pravde i zemaljske kolevke srpstva.

Ko bi formulisao referendumsko pitanje čiji sadržaj uveliko određuje rezultat glasanja. Najgore bi bilo pitanje:„Kosovo ili Evropa”,jer u tom slučaju građani ne bi znali šta biraju u jednom a šta u drugom slučaju.

Ako napišete: „Da li prihvatate gubitak srpske zemlje Kosova i Metohije?”, jasno je kakav ćete odgovor dobiti. Ali, ista ta „ne” većina lako može da se pretvori u „da” većinu ako odgovara na pitanje:„Da li ste za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine koja otvara evropske perspektive svestranom razvoju Srbije?” ili „Da li ste za Briselski sporazum Beograda i Prištine?”

Dakle, ko postavlja pitanje? Na tu temu već je počelo da varniči na relaciji Beograd–Kosovska Mitrovica. Aleksandar Vučić je već izneo svoj predlog, ali on ne zadovoljava Srbe sa severa Kosova.

Da li to znači da oni, budući da su najdirektnije zainteresovani, treba da napišu pitanje? Ne, jer bi to bio diktat onih koji drže balvane a kriju se iza referenduma u opredeljivanju oko nečega od sudbinske važnosti za čitavu Srbiju.

Imajući u vidu zamor materijala ovdašnjeg čoveka, veoma lako bi moglo da se dogodi da referendum ne uspe, da na glasanje ne izađe neophodan minimum od 3,5 miliona birača.

Tada bi, bez da se išta odlučilo, vlada morala da podnese ostavku, išli bismoponovo na izbore, gubili vreme u svakom pogledu. Briselski sporazum bio bi zamrznut, a njegove implementacije ne bi bilo. Zastoj bi obuhvatio i reforme koje bi došle na red dobijanjem datuma pregovaranja sa EU.

Čak i da se dogodi da na pretpostavljenom referendumu većina ljudi u Srbiji odabere Kosovo, ni onda Srbija ne bi mogla da povrati Kosovo. Pogubni status kvo.

Mogućnost referenduma preti da pogorša dijalog sa Prištinom, koji će svakako još trajati, jer tamo kažu da nijedna druga država (sem Kosova) ne može da organizuje referendum na teritoriji Kosova.

Referendum ugrožava sprovođenje dogovorenog u sedištu EU, jer Srbi sa severa zahtevaju da se sve aktivnosti oko implementacije obustave.

Sve te Scile i Haribde mogu da se izbegnu odustajanjem od referenduma. Ova vlast dobila je na prošlim izborima široku podršku naroda da donese toliko čekani boljitak Srbiji. Štaviše, urešavanjukosovskog pitanja dobila je i u nas sasvim retku podršku parlamentarne opozicije, sem DSS-a. Više nego dovoljno za legitimitet odlučivanja.

Nema dobar dan čaršijo,na sve četiri strane. Uvek će se naći neko da zakukava kako je Briselski sporazum „akt izdaje” srpskih nacionalnih interesa. Neka ih. To su oni koji su nam nečinjenjem i nespremnošću da se suoče sa surovom stvarnošću ukrali barem jednu deceniju – što je mnogo više „akt izdaje”.

Sa širokim mandatom, vlast treba hrabro da nastavi započet kurs. Političari su ponekad dužni da prihvate sve rizike svojih odluka, da ne zapitkuju svakog za mišljenje. Takav način rada stvara političku elitu, ljude koji imaju viziju i hrabrost da isteraju svoje zamisli.

Ukoliko se, pak, dogodi da odmah nalete na zid masovnog otpora, ukoliko se pokaže da uzurpiraju dobijeni mandat, onda se ide na prevremene izbore na kojima se kreatori takve politike koja nema široku podršku biračkog tela kazne.

Ne vidim, međutim, da se javnost većinski protivi putevima izlaska iz kosovske krize kojeje odabrala vodeća trojka srpske politike: Nikolić, Dačić, Vučić. Reklo bi se da je upravo obrnuto.

Čemu onda referendum. Pustimo ljude da rade.

Umesto referenduma, mnogo je bolje razmišljati o promeni Ustava. Verovati da je naš Ustav savršen – ili čak istinski podoban za vreme u kome živimo – isto je kao verovati da je bezbedno nastaviti vožnju kolima sa lošim kočnicama i opasno izlizanim gumama. Ako smo uspevali da bezbedno putujemo u prošlosti, jako ćemo pogrešiti ukoliko verujemo da tako možemo da nastavimo.

Politika usklađivanja sa realnošću na terenu KiM, normalizacija odnosa, kako god da se zove, u raskoraku je sa onim što piše u najvišem državnom aktu. Posebno preambuli koja sada predstavlja ozbiljnu zapreku novom državnom kursu.

Promena Ustava je cena koja će morati da se plati populističkim ustupcima poznatom legalisti koji je, ispada, bio vidovitiji od onih koji su mu koabitaciono popuštali pa sada grmi braneći Ustav kao da je Sveto pismo, a ne skup principa i propisa koji treba da odražava svekoliku stvarnost življenja jedne zemlje.

Ukoliko se toj promeni ne pristupi pravovremeno, ukoliko ona ne bude pratila sve druge promene, vlast će se suočiti sa nepopularnim argumentom da krši Ustav. I put ka paklu popločan je najboljim namerama, klicaće ustavobranitelji ukopani u svojim istorijskim, nebeskim, verskim i nacionalističkim šančevima. Što je najgore, bili bi u pravu.

Srbija mora da se menja. Zaokret u politici koji se tiče kosovskog problema tek je početak, a ne kraj bolnog procesa preoblikovanja ove države koju guše urušena privreda, nezaposlenost, neefikasnost državne administracije, oronulo školstvo i zdravstvo, medijske slobode...

Briselski sporazum, takav kakav jeste – a bolji posle toliko izgubljenog vremena teško da je mogao da bude – podiže jednu važnu rampu na srpskom putu ka evropskoj budućnosti.

Istovremeno, ne znam koliko su političari na vlasti toga svesni, on uklanja paravanKosova iza koga su se godinama krile razne političke garniture. Srbija prestaje da bude talac kosovskog problema, što znači da postaje jedino odgovorna za sve što je čeka.

To,gospodo na vlasti,znači da nema više izgovaranja na ucene, pritiske i zavere spolja, nema više pravdanja svih naših zala mrskim tuđincima. Dolazi vreme u kome će sprovođenje 15 tačaka Briselskog sporazuma biti barem toliko važno koliko i reforme koje nas čekaju.