Горко као чоколада

Хорхе Луис Борхес и Хулио Кортасар, два велемајстора кратке приче, установили су, упркос дуготрајној премоћи романа, њено царство као својеврсну владавину тишине. У краткој причи језик је директно нападнут и подвргнут дресури. Нападнута је његова намера да околиши, да се опире и разлива попут теста које испуњава и најситнију рупицу, његова непоузданост и таленат опсенарства да нас вара при свакој речи коју изговоримо.
Борхес га је сместио у Алеф, кабалистичку тачку где се све прелама и где је све са свачим у вези, провоцирајући тим простором истовременог, метафизику жеље коју прича мора да произведе у читаоцу. А Кортасар је као симбол причања узео Лавиринт (школице, Мебијусову траку), дајући жељи лиричност и страст, надљудски полет који се јавља у том затвореном колу, где се идући до краја долази на почетак.

Можемо само да замишљамо, читајући надахнут превод Ане Марковић де Сантис, која је и направила избор за антологију Савремене бразилске приче, у издању куће Clio, како се португалски у њима њише у ритму самбе, жамори и шушка као папирнате змије бачене на тротоар после карневала, како глади чоколадну кожу мелеза, додајући јој још мало сунца и какаоа, како ономатопејски обећава разрешење сваког неспоразума произашлог из звекета ланаца робова.

Велика тема скоро свих прича ове антологије је ропство, неправда, сиромаштво. Свет се, на несрећу, још увек дели на слуге и господаре, беле и црне, тлачитеље и жртве, гвелфе и гибелине, охоле и праведне, Капулетијеве и Монтегијеве.А овај свет их обједињава стварајући сурову динамику од које једино профитира књижевност, недовољно моћна да ишта мења јер је давно изгубила веру, али још вољна да га опише у застрашујућој дисхармонији луксузних вила са базенима и, одмах поред њих, сиротињских фавела од картона.

Писци ових прича, иако описују Бразил, не описују проблем прилагођавања у једној земљи већ проблем аклиматизације у свету. Многи су обескорењени јер живе подељени између две супротности које се траже а да се никад у потпуности не поклопе. Тај страшни расцеп никад неће бити савладан ако се само сагледава споља, јер је апсурдно говорити о преображају човека ако он претходно не преобрати своје инструменте спознаје.

Као сурова антибајка са несрећним крајем изгледају приче о занимању хватача робова (Отац против мајке, Машадо де Асис) и црнопутој седмогодишњој сиротици (Негриња, Монтеиро Лобато), рођеној у кућици за робове, у прљавим крпама које ће, упркос свим хороскопима, одредити судбину сличну Андерсеновој  девојчици са шибицама. У њен кратак и јадан живот, мали попут кутије шибица, сместиће се, од људскости, једна реченица нежности коју јој је једном упутила сурова господарица, и дан када је први пут видела играчке.

Шта урадити пред насиљем, које је у причи Опасач, Грасилијана Рамоса, пребачено у интимни породични круг, често препун, упркос идиличној предрасуди о љубави родитеља и деце, повређивања и рана задобијених очевим опасачем? Може ли се учинити нешто, доћи до нечег другог, даље од суве логике и Кантових категорија, које су постале непримењиве, даље од интелектуалног апарата Запада који је у човеку убио саосећање? Неправда и суровост су толико узеле маха да су у постулирању света превазишле и нееуклидовску геометрију. Обрти су могући само у инферналном и гротескном, када у причи Нова Калифорнија (Лима Барето) алхемичарска подвала да се злато може добити из костију мртвих води становнике градића Тубијаканга на гробље, и још даље, у недостатку материјала, у међусобно убијање.

Бели против црних. Тамни против светлих. Шта је то боја и како изгледа, пита се Марија, слепа јунакиња приче Боје Ориженес Лесе?.

Снага уверљивости ових разноликих прича, било да су политичке алегорије или лични усуд, почива на њиховој унутрашњој напетости заснованој на узбудљиво испричаној причи са уверљивом и необичном фабулом, одсвираном "на једној ноти", у кратком бљеску. Због тога су писци кратких прича добри ловци. Они адреналин лова покрећу продорним, кратким звуком и малом варницом у мраку.