О експертима и поштењу

Експерти и обични људи – каква је разлика у знању између ове две категорије, прве, елитне, која целом свету држи проповеди, и друге, која их слуша, цитира, и усваја њихове дијагнозе и рецепте. Изгледа да лаици живе у погрешном убеђењу да су економисти с престижних универзитета и института свезнајући, и да је њихова помоћ одлучујућа за излазак из кризе и рецесије.

На ту опасност упозорава стручњак над стручњацима, потпредседник Светске банке и главни економиста у овој организацији Индијац Каушик Басу, иначе професор економије на престижном Универзитету Корнел. „Експерти знају да много мање знају, него што о њиховом знању мисле неексперти…”, написао је ових дана у једном стручном часопису Басу, који је, иначе, оштар противник свих актуелних доктрина о начинима за излазак из кризе, рецесије, незапослености… Он, уместо већ примењених формула стезања каиша до „угушења”, какви се, уз препоруку Берлина и подршку већег броја америчких економиста, без резултата спроводе, на пример, у Шпанији, препоручује чврсте моралне квалитете као суштински услов за привредни раст и развој.

Поштење, поверење и морални интегритет су значајни квалитети сваке особе, уколико она стреми личном развоју, упозорава Басу. Исто тако, то су услови за развој сваког друштва.

Било би зато много поштеније кад би најугледнији светски економисти обелоданили својој глобалној публици да су њихове доктрине у ствари непоуздане, несигурне и да су донете уз значајну дозу неизвесности. Данас се политичари такмиче да примене њихове препоруке, иако ригорозно стезање каиша и инсистирање на драстичном и брзом сасецању буџетског дефицита гуши најугроженије земље еврозоне (Шпанију, Италију, Португалију).

У дебати која се поводом мера штедње распирује по угледним светским листовима и магазинима, за скидање светачког ореола са експертских рецепата залаже се и професор политичке економије на Харварду Дани Родрик, чија књига „Једна економија, много рецепата: глобализација, институције и економски раст” изазива велику полемику у стручним и лаичким круговима.

На свом налогу на твитеру, Басу, један од највиших функционера Светске банке, покушава да разоткрије преваре актуелног капитализма којим је изложено човечанство: „Фирме често уз продукт који продају дају и нешто бесплатно. Често својим радницима и менаџерима поклањају акције. Оваква пракса ствара смртоносни напитак…”

Било да су то акције или роба, тај напитак подстиче народ да купује продукте дотичне компаније и доноси јој огроман профит. У ствари, додаје он, то је само камуфлирана пирамидална шема, која ће се на крају обрушити. Зато, сугерише Басу, давање акција запосленима може такође да буде један од важних фактора финансијског краха.

Басу последњих дана у водећим мадридским листовима објављује своје препоруке „за шпанске пријатеље”, које су у супротности са диктатима на које се обавезала владајућа политичка елита.

Њему је јасно да поновно западање у економску кризу „није последица дефицита ни јавног дуга Шпаније, који је, иначе, један од најнижих у Европи. Нови скок незапослености и рецесија „настали су због наметнуте злосрећне политике стезања каиша”. Европа, додаје он, неће изаћи из кризе ако се настави с ригорозним сасецањем буџета. Потребно је пресложити „дует раста и штедње”, апелује Басу. То је обавеза према двадесет пет милиона незапослених, према дванаест земаља у рецесији, да би се назрео излаз из тунела.

Наспрам владајуће школе која проповеда ригорозно сравњивање рачуна по цену да се изгуби и потпуно затре социјално одговорна држава, овај стручњак залаже се за ефикаснију и одговорнију социјалну политику, али „никако за укидање онога што чини генетски код Европе”. То је држава благостања која је последњих деценија двадесетог века допринела највећем социјалном и економском прогресу у историји Старог континента.

Чини се да су се, поведени оваквом врстом социјално одговорних економиста, француски социјалисти најзад пробудили када су, пред Први мај, припремили запаљиви документ за свој јунски конгрес на коме ће се разматрати нови путеви за опоравак ЕУ. Опозиција их оптужује да разбијају осовину Берлин–Париз, на чијем је помирењу саздана модерна Европа. Али владајући социјалисти истичу да је Европи хитно потребан алтернативни пут, јер овај води у ћорсокак, и то у тренутку када је популарност председника Франсоа Оланда озбиљно пољуљана, највише због погоршања животног стандарда и лоших економских показатеља.

На европском јужном фронту расте свест да је коктел лекова, наметнут од Берлина још од 2010, неделотворан. Напротив, ови лекови погоршавају болест.

Још једну кључну чињеницу истиче Басу у својим водичима за излазак из кризе. Каиш мора да се стеже, али се притисак мора другачије распоредити. Не могу банке, политичари и тајкуни остати недирнути, док се милионима стеже омча око врата. А експерти? Они треба да постану поштенији и студиознији, за много мање хонораре од досадашњих.