Неговање раскола

Док решава своју судбину, Србија преговара сама са собом. Тај дијалог је мучан и тежак, он је отворен да би решио неке расколе или можда створио још веће. Први људи српске владе, Дачић и Вучић, тешком муком образлажу позицију државе репрезентима северног Косова. Засад су пред чврстим зидом, који не хаје за аргументе.

Нема довољно добрих знакова да ће се преговарачи лако разумети поводом императивног бриселског споразума. Од Србије се тражи оно што она одавно више не може. Влада Србије од тврдих представника севера тражи само то: да разумеју како Србија није у моћи да оствари више него што је у преговорима постигла. Дакле, тешко да ће било коме од Срба бити боље кад се бриселски папир примени на живот. Али, свима ће бити много горе ако се то не догоди.

Живот у Србији је на граници суноврата. Сигуран сам да постоје исто тако важни, ако не и важнији проблеми којима би Влада морала да се бави. Али, нико је не притиска, нема знакова социјалне узбуне. Први мај овде није обележен као симбол синдикалне борбе, него као паганско хедонистичко славље, после кога је на јавним површинама остало на стотине тона смећа. Незапослени и сиромашни Срби, као у фантазмагоричном филму, уживају у гашењу сваке наде.

То је сцена одакле се одлази непосредно у мит.

Свој допринос митском узнесењу практичних а тегобних проблема дао је председник Николић. Његове изјаве при посети Израелу и одмах после повратка не надилазе патетичну сорту агитпропа, а лозинка је у епској пароли „Догодине у Јерусалиму”. Ако је председник тражио аналогију са „нашим случајем”, онда она није могућа без милитантног разрешења. Недељу дана пре тога, његов „политички син” Александар Вучић рекао је да он (Вучић) није биран за српског ратног поглавицу који би ударао у бубњеве на Теразијама. Кандидата за то место, рекао је, има довољно. Наравно, под условом да у Београду не пада киша.

Рекло би се да честе изјаве председника, а и њихов високи тон, у најмању руку нису усклађене с јавним ставовима првог потпредседника Владе, или обрнуто, па не може бити говора о „јединству државног врха”, ако тако нешто уопште постоји.

Но, то је само мала пукотина у расколима који тек могу да се очекују. Српска влада ће морати да се побрине како да амортизује непресушне изворе политичког ирационализма, који буја управо на косовској теми. Бадава објашњење да се боље и више није могло, пре него што било шта буде решено, на тему Косова биће отворене и угашене многе политичке судбине, сујете, махнитости и заумни фанатизам.

Однос снага у парламенту убедљиво је у корист прихватања споразума. Али, у међусрпским односима постоји бар још једна магична реч, која уводи улицу у политичке обрачуне. То је издаја! Ништа се лакше не прима и не дели од те похабане етикете, свака протува може је употребити без последица, тако да овде има издајника више него што било која нормална држава може да поднесе.

Било би још подношљиво да издајничке атесте издаје само чаршија и улица. Та злокобна магија постаје део политике, међустраначких обрачуна и популистичке манипулације.

Тај разорни феномен пробао је да објасни Ивица Дачић, човек који је еволуирао од тврдог заговорника ратне опције, до потписника „издајничког“ папира. Он није заборавио своју прошлост, нити поделу на родољубе и квислинге, при чему су „патриоти”, наравно, увек били критеријум сваке издаје.

Показало се да ова влада, таква каква је, ипак више води рачуна о реалном животу и опстанку Срба, него о оностраним легендама и смртоносним заветима. Противници споразума су најпре тражили референдум, а онда су одустали од њега. То је први сигнал који би могао да образложи идеју о диктату мањине.

Део опозиције, који је свој наступ засновао управо на снажној дистрибуцији хипотезе о издаји, оспорава српској влади право да дефинише питање за референдум. У оптицају је више него оригинална идеја, да питање о коме ће се изјашњавати народ, дефинише сам народ. То је, наравно, покушај извођења сатиричног политичког огледа, који би неизбежно био окончан у свом логичком бесмислу.

Засад, челници српске владе наступају врло деликатно у разговорима с председницима севернокосовских општина. Референдума неће бити. Вучић тврди да има разумевања за све њихове страхове, али то надгорњавање не може да траје бесконачно. Има страхова и северније од севера, има недоумица око тога ко је све чинилац опасног раскола, зашто СПЦ коначно не благослови Владу Србије и тако јој помогне у ношењу најтежег крста.