Навијач

Као клинац, био сам ватрени звездаш и из дна душе мрзео Партизан. Сећам се, ипак, да сам, и као такав страствени празноглавац, као и толики други задрти звездаши, морао да признам да је Партизан оне 1965/66. имао одличан тим и играо бољи фудбал од нас. Доспели су скоро до самог врха Европе, и то баш у Бриселу, и испунили ме силном радошћу и поносом. Учинили су невероватан подвиг за наш фудбал. Тако се некад навијало и „мрзело”.

Будући да наш фудбал одавно не личи нинашта и с обзиром на то да (нажалост) више нисам клинац, окренуо сам се политици, што само потврђује да сам (нажалост) још увек остао празноглавац. Није да је квалитет наше политике знатно већи од квалитета нашег фудбала, али је узбудљивији и крајњи резултат је увек неизвестан.

Годинама сам навијач ДС-а и њиховог „другог тима” ЛДП-а. Наравно, као такав, мрзео сам оне из ДСС-а, СПС-а, СРС-а и СНС-а. С обзиром на то да ДСС и СРС више нису озбиљна претња, концентрисао сам се на мржњу према СПС-у и СНС-у, нарочито од када су нам узели последњи „шампионат”. Будући да су љубав и мржња ирационалне појаве, трудио сам се из петних жила да пронађем рационалне разлоге против оних њихових и у корист ових мојих. Морам да признам, лакше је било налазити разлоге и примере за мржњу према њима него за љубав према својима. Бојим се да то само доказује да је лакше мрзети него волети.

А онда, недавно, СПС и СНС су направили фантастичан преокрет, парафирајући Бриселски споразум. Без комплекса су прихватили стратегију и тактику, коју мој тим није знао да одигра до краја – и то нам је свима донело повољан резултат. То вам је као оно ономад кад су Партизанове бебе, после пораза од 4:1 у првој утакмици, тријумфовале са 5:0 против тада моћне прашке Спарте. Том фантастичном победом, Партизан је наговестио онај сјајни пут ка финалу европског Купа шампиона. Кад се присетим те утакмице и шта је она значила – како даље да мрзим СПС и СНС? Не, не могу баш да их волим, али могу да им признам да су победили за све нас и приближили нас „најбољим тимовима” у Европи.

Али, ако хоће међу најбоље тимове у Европи, мораће да победе врло тешке противнике у „домаћем првенству”, а то су: незапосленост, корупција, вишак бирократије, партократија, државне финансије, инфраструктура, правосудни систем, здравствени систем, школство и... увек ће се појавити још неки противник, који вреба из прикрајка.

Е сад, да ли ћемо дочекати да се мој тим опорави и 15 година касније нас доведе до шампиона Европе и света – остаје да видимо. Наравно, оно из Барија и Токија неће доћи само од себе, али могуће је. Потребно је само да и ваш и мој тим сазревају и развијају се и да на домаћем терену играју оштре, али фер и добре утакмице.

Већ смо једном били на врху, знамо пут, сада би требало да је лакше. Ја ћу наставити да навијам да моји буду бољи, а ви навијајте за ваше. А то који ће од наших тимова побеђивати и довести нас до врха – мање је важно од тога да побеђујемо као Србија.