Navijač

Kao klinac, bio sam vatreni zvezdaš i iz dna duše mrzeo Partizan. Sećam se, ipak, da sam, i kao takav strastveni praznoglavac, kao i toliki drugi zadrti zvezdaši, morao da priznam da je Partizan one 1965/66. imao odličan tim i igrao bolji fudbal od nas. Dospeli su skoro do samog vrha Evrope, i to baš u Briselu, i ispunili me silnom radošću i ponosom. Učinili su neverovatan podvig za naš fudbal. Tako se nekad navijalo i „mrzelo”.

Budući da naš fudbal odavno ne liči ninašta i s obzirom na to da (nažalost) više nisam klinac, okrenuo sam se politici, što samo potvrđuje da sam (nažalost) još uvek ostao praznoglavac. Nije da je kvalitet naše politike znatno veći od kvaliteta našeg fudbala, ali je uzbudljiviji i krajnji rezultat je uvek neizvestan.

Godinama sam navijač DS-a i njihovog „drugog tima” LDP-a. Naravno, kao takav, mrzeo sam one iz DSS-a, SPS-a, SRS-a i SNS-a. S obzirom na to da DSS i SRS više nisu ozbiljna pretnja, koncentrisao sam se na mržnju prema SPS-u i SNS-u, naročito od kada su nam uzeli poslednji „šampionat”. Budući da su ljubav i mržnja iracionalne pojave, trudio sam se iz petnih žila da pronađem racionalne razloge protiv onih njihovih i u korist ovih mojih. Moram da priznam, lakše je bilo nalaziti razloge i primere za mržnju prema njima nego za ljubav prema svojima. Bojim se da to samo dokazuje da je lakše mrzeti nego voleti.

A onda, nedavno, SPS i SNS su napravili fantastičan preokret, parafirajući Briselski sporazum. Bez kompleksa su prihvatili strategiju i taktiku, koju moj tim nije znao da odigra do kraja – i to nam je svima donelo povoljan rezultat. To vam je kao ono onomad kad su Partizanove bebe, posle poraza od 4:1 u prvoj utakmici, trijumfovale sa 5:0 protiv tada moćne praške Sparte. Tom fantastičnom pobedom, Partizan je nagovestio onaj sjajni put ka finalu evropskog Kupa šampiona. Kad se prisetim te utakmice i šta je ona značila – kako dalje da mrzim SPS i SNS? Ne, ne mogu baš da ih volim, ali mogu da im priznam da su pobedili za sve nas i približili nas „najboljim timovima” u Evropi.

Ali, ako hoće među najbolje timove u Evropi, moraće da pobede vrlo teške protivnike u „domaćem prvenstvu”, a to su: nezaposlenost, korupcija, višak birokratije, partokratija, državne finansije, infrastruktura, pravosudni sistem, zdravstveni sistem, školstvo i... uvek će se pojaviti još neki protivnik, koji vreba iz prikrajka.

E sad, da li ćemo dočekati da se moj tim oporavi i 15 godina kasnije nas dovede do šampiona Evrope i sveta – ostaje da vidimo. Naravno, ono iz Barija i Tokija neće doći samo od sebe, ali moguće je. Potrebno je samo da i vaš i moj tim sazrevaju i razvijaju se i da na domaćem terenu igraju oštre, ali fer i dobre utakmice.

Već smo jednom bili na vrhu, znamo put, sada bi trebalo da je lakše. Ja ću nastaviti da navijam da moji budu bolji, a vi navijajte za vaše. A to koji će od naših timova pobeđivati i dovesti nas do vrha – manje je važno od toga da pobeđujemo kao Srbija.