Косово – најскупљи српски дуг

Многе се ствари у Србији брзо и лако заборављају. На пример косовски дуг – спољни државни дуг Србије који се односи на подручје Косова и Метохије. И данас га Србија враћа и плаћа. Нисам приметио да то помиње било ко из власти. Па онда да га ја поменем. И да обавестим јавност о томе како ствари стоје, а можда ће и власти да се заинтересују. Мада сумњам, имају они своје бриге.

Током 2001. године Србија, у саставу тадашње СР Југославије, почела је, после мораторијума на њихово сервисирање („спољни зид санкција”), да се бави својим спољним дуговима, њиховим стањем и перспективама. Па је тада и преговарала о њиховом (делимичном) опраштању и продужавању рокова доспећа. Највише смо дуговали земљама које чине Париски клуб (новембра 2001. године отписано је 66 одсто тог дуга), потом повериоцима Лондонског клуба, а дуговање Светској банци је „консолидовано”. Oд ње је добијен зајам којим је наплатила сва доспела потраживања, чиме је враћање главнице и плаћање камате практично одложено – рочност 30 година.

У свим тим преговорима водило се рачуна да је целина звана СР Југославија прилично климава. Нарочито уколико се посматра из временског хоризонта о коме причамо: 30 година. Већ тада су раздвојени државни дугови Србије и Црне Горе, а у случају консолидационог зајма Светске банке, посебан зајам се односио на Косово и Метохију.

Почев од 2002. године, Србија је почела да испуњава своје обавезе, да враћа главницу и плаћа камату на целокупан износ дуга, укључујући у дуг који се односи на Косово и Метохију. Обавезе су се извршавале из буџета (ради се о сувереном дугу), а да српска држава није била у могућности да наплаћује порезе на подручју Косова и Метохије. Када је од Унмика затражено да се из косовског буџета плаћају накнаде из којих ће се сервисирати део дуга који се односи на Косово и Метохију, одговорено је да Унмик нема мандат за тако нешто.

И цела ствар се наставила док нису почели преговори у Бечу, када питање косовског дуга поново долази на дневни ред. Српска делегација је изнела своје предлоге. Да се одреди датум решења (cut-off date) и да се договор односи на све оно што се догодило пре тог датума. Да се главница каква је у том тренутку, пренесе на приштинске органе власти, да се Србији надокнади целокупан износ (главница плус камата) који је платила до тог датума (није се инсистирало на томе ко треба да плати) и да се Србији плати она камата коју би могла да добије (пропуштена камата) на средства која је искористила на сервисирање косовског дела свог дуга. Сваки пут када су изношени ти предлози приштинска делегације је излазила на консултације и враћала се са ватреним политичким говорима типа нећемо ми да враћамо кредите из којих је куповано оружје којим су убијана албанска деца. Заиста високе међународне финансије.

Независно од тог аматерског позоришта, Ахтисаријев план је уважио (прва) два од три српска захтева. И онда – ништа. Када је фебруара 2008. године Косово прогласило независност, тадашњи и садашњи министар Неуништиви Динкић предложио је, у склопу медијске кампање „Ја сам патриота”, да Србија престане да сервисира спољни државни дуг који се односи на подручје Косова и Метохије. Пошто су неки од поверилаца почели да шкргућу зубима и да поручују како би такво понашања схватили као објаву обуставе сервисирања државних обавеза, познате као банкрот (default на новосрпском), Неуништиви је заћутао.

После пријема Косова* у Светску банку (тамо нема вета) крајем јуна 2009. године, банка је једноставно, писмом, без икакве најаве или консултације, обавестила српске власти да оне више нису дужне 510 милиона долара – та обавеза се брише. Нигде ни речи о оном делу (према Ахтисаријевом плану) да Србији треба да се врати онај износ који је потрошила на враћање главнице (укупно 267 милиона долара) и плаћање камате.

Крајем прошле године укупне обавезе Србије које се односе на Косово и Метохију (оне које још нису доспеле и оне које су сервисиране са плаћаном каматом) износиле су око 860 милиона евра. Нешто мање од пола још није доспело, док је око 451 милион долара главнице већ враћен.

Нисам приметио да је ово била тема преговора било које врсте. Можда не би било лоше да српске власти започну преговоре о ономе за шта се још издвајају средства из буџета. Па нека се определе. Када су већ стале иза члана 14. споразума и обавезе да неће правити проблеме Косову у његовим евроинтеграцијама, онда можда не био било лоше да почну да сређују и финансије сопствене државе.

Председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета Универзитета у Београду