Како модернизовати Србију

Централно питање у Србији током последњих четврт века било је дефинисање државног, односно територијалног оквира. У којој год форми да је био постављен и какви год да су одговори понуђени ово је био најважнији проблем у чијем је решавању сагорела читава генерација политичара рођених четрдесетих и педесетих година прошлог века. Милошевић и Ђинђић више нису међу живима, Драшковић, Шешељ и Тадић су политички готово неактивни, а једино још Коштуница и Николић играју мање или више запажене политичке улоге. Колико год били међусобно различити и колико год њихове политике биле супротстављене сви они су се вртели око истог централног питања – где су границе Србије?

Њихова имена су током назначеног периода представљала репер за оријентацију у политичком простору. Међутим, током последњих неколико година ту генерацију је заменила генерација рођена средином шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века. Дачић, Вучић, Ђилас, Динкић, Јовановић, Глишић… сваки на свој начин и стицајем специфичних околности доспели су на кључне положаје у својим странкама и данас представљају нове граничнике према којима се оријентише политичка јавност у Србији. Стицајем околности, ова постепена смена генерација поклопила се са постепеним решавањем горућег проблема претходне генерације.

Сада се поставља питање шта ће бити централна тема око које ће се водити политичка борба наредних година?

Наравно, то ће делимично зависити од умешности поменутих лидера и снаге њихових организација да наметну одређену тему. Међутим, као што историја показује успех политичара често је, подједнако, а по правилу и више зависио од њихове способности да осете и препознају дух епохе. Другим речима, више шанси за успех имају они који правилно разумеју кретање светских токова и сажму у паролу неартикулисане потребе и стремљења народа.

Из овог угла посматрано, кључна тема која се поставља пред нову генерацију политичара је модернизација Србије. Последњих четврт века обележено је свеопштом ретрадиционализацијом која је систематски спровођена под плаштом наводног очувања и јачања националног идентитета неопходног за решавање поменутог територијалног питања. Резултат ретрадиционализације било је урушавање економске и војне моћи, политичког утицаја и националног угледа Србије у свету. Тај процес још није завршен. Мада су његови политички протагонисти углавном маргинализовани, он се по инерцији још одвија ослоњен на себичне интересе појединаца и група које су током протеклог периода имале користи од такве ситуације.

Нужност народног опстанка сада, међутим, налаже да се тај тренд преокрене у правцу хитне и убрзане модернизације. Али шта то значи? Обично се под тим појмом подразумева пуко технолошко осавремењавање. Нема ничег погрешнијег од таквог поједностављивања. С друге стране, модернизација се не исцрпљује ни у преузимању институционалних образаца ЕУ. Ма колико било важно, добијање датума за почетак преговора са ЕУ представља само један знак да се Србија налази на путу модернизације.

Модернизација представља знатно дубљи и свеобухватнији процес који тражи промену у готово свим областима друштвеног живота. Много је лакше позивати се на модернизацију него је спровести. Предуслов модернизације је промена доминантног погледа на свет и природу друштвених односа. Рационалан поглед на свет и безлични друштвени односи налазе се у темељу процеса модернизације, а рекло би се да је управо то оно што највише плаши обичног човека у Србији.

Па, ипак, без такве промене нема напретка. Јер док год нечије напредовање буде зависило од личних познанстава – било да су заснована на племенској, породичној, партијској било некој другој врсти личног односа, а не на квалификацијама и способностима појединаца, неће бити свеукупног друштвеног напретка. Док год се солидарност буде темељила искључиво на породичној или каквој другој личној блискости, а не на институционално обавезујућим нормама неће бити сигурности за већину чланова друштва. Док год се поглед на садашњост буде дефинисао из перспективе прошлости, а не будућности неће бити могућности за искорак ка њој. Док год се замисао о успешном развоју привреде буде темељила на идеји о експлоатацији природних ресурса, а не на „експлоатацији” знања неће бити успешне економије. Док год се хомогеност буде ценила више од различитости неће бити толеранције неопходне за друштвену динамику. Док год Србија буде једно од слојно најзатворенијих друштава неће бити покретљивости неопходне за друштвено проветравање и ублажавање последица социјалних неједнакости.

Зато је питање модернизације теже и сложеније него што је било питање дефинисања државног оквира. Да ли ће, када, у којој мери и на који начин оно бити решено зависи и од способности нове генерације политичара. Зато ће процена њиховог историјског значаја и улоге бити посматрана понајвише кроз призму решавања овог проблема.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду