Kako modernizovati Srbiju

Centralno pitanje u Srbiji tokom poslednjih četvrt veka bilo je definisanje državnog, odnosno teritorijalnog okvira. U kojoj god formi da je bio postavljen i kakvi god da su odgovori ponuđeni ovo je bio najvažniji problem u čijem je rešavanju sagorela čitava generacija političara rođenih četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka. Milošević i Đinđić više nisu među živima, Drašković, Šešelj i Tadić su politički gotovo neaktivni, a jedino još Koštunica i Nikolić igraju manje ili više zapažene političke uloge. Koliko god bili međusobno različiti i koliko god njihove politike bile suprotstavljene svi oni su se vrteli oko istog centralnog pitanja – gde su granice Srbije?

Njihova imena su tokom naznačenog perioda predstavljala reper za orijentaciju u političkom prostoru. Međutim, tokom poslednjih nekoliko godina tu generaciju je zamenila generacija rođena sredinom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Dačić, Vučić, Đilas, Dinkić, Jovanović, Glišić… svaki na svoj način i sticajem specifičnih okolnosti dospeli su na ključne položaje u svojim strankama i danas predstavljaju nove graničnike prema kojima se orijentiše politička javnost u Srbiji. Sticajem okolnosti, ova postepena smena generacija poklopila se sa postepenim rešavanjem gorućeg problema prethodne generacije.

Sada se postavlja pitanje šta će biti centralna tema oko koje će se voditi politička borba narednih godina?

Naravno, to će delimično zavisiti od umešnosti pomenutih lidera i snage njihovih organizacija da nametnu određenu temu. Međutim, kao što istorija pokazuje uspeh političara često je, podjednako, a po pravilu i više zavisio od njihove sposobnosti da osete i prepoznaju duh epohe. Drugim rečima, više šansi za uspeh imaju oni koji pravilno razumeju kretanje svetskih tokova i sažmu u parolu neartikulisane potrebe i stremljenja naroda.

Iz ovog ugla posmatrano, ključna tema koja se postavlja pred novu generaciju političara je modernizacija Srbije. Poslednjih četvrt veka obeleženo je sveopštom retradicionalizacijom koja je sistematski sprovođena pod plaštom navodnog očuvanja i jačanja nacionalnog identiteta neophodnog za rešavanje pomenutog teritorijalnog pitanja. Rezultat retradicionalizacije bilo je urušavanje ekonomske i vojne moći, političkog uticaja i nacionalnog ugleda Srbije u svetu. Taj proces još nije završen. Mada su njegovi politički protagonisti uglavnom marginalizovani, on se po inerciji još odvija oslonjen na sebične interese pojedinaca i grupa koje su tokom proteklog perioda imale koristi od takve situacije.

Nužnost narodnog opstanka sada, međutim, nalaže da se taj trend preokrene u pravcu hitne i ubrzane modernizacije. Ali šta to znači? Obično se pod tim pojmom podrazumeva puko tehnološko osavremenjavanje. Nema ničeg pogrešnijeg od takvog pojednostavljivanja. S druge strane, modernizacija se ne iscrpljuje ni u preuzimanju institucionalnih obrazaca EU. Ma koliko bilo važno, dobijanje datuma za početak pregovora sa EU predstavlja samo jedan znak da se Srbija nalazi na putu modernizacije.

Modernizacija predstavlja znatno dublji i sveobuhvatniji proces koji traži promenu u gotovo svim oblastima društvenog života. Mnogo je lakše pozivati se na modernizaciju nego je sprovesti. Preduslov modernizacije je promena dominantnog pogleda na svet i prirodu društvenih odnosa. Racionalan pogled na svet i bezlični društveni odnosi nalaze se u temelju procesa modernizacije, a reklo bi se da je upravo to ono što najviše plaši običnog čoveka u Srbiji.

Pa, ipak, bez takve promene nema napretka. Jer dok god nečije napredovanje bude zavisilo od ličnih poznanstava – bilo da su zasnovana na plemenskoj, porodičnoj, partijskoj bilo nekoj drugoj vrsti ličnog odnosa, a ne na kvalifikacijama i sposobnostima pojedinaca, neće biti sveukupnog društvenog napretka. Dok god se solidarnost bude temeljila isključivo na porodičnoj ili kakvoj drugoj ličnoj bliskosti, a ne na institucionalno obavezujućim normama neće biti sigurnosti za većinu članova društva. Dok god se pogled na sadašnjost bude definisao iz perspektive prošlosti, a ne budućnosti neće biti mogućnosti za iskorak ka njoj. Dok god se zamisao o uspešnom razvoju privrede bude temeljila na ideji o eksploataciji prirodnih resursa, a ne na „eksploataciji” znanja neće biti uspešne ekonomije. Dok god se homogenost bude cenila više od različitosti neće biti tolerancije neophodne za društvenu dinamiku. Dok god Srbija bude jedno od slojno najzatvorenijih društava neće biti pokretljivosti neophodne za društveno provetravanje i ublažavanje posledica socijalnih nejednakosti.

Zato je pitanje modernizacije teže i složenije nego što je bilo pitanje definisanja državnog okvira. Da li će, kada, u kojoj meri i na koji način ono biti rešeno zavisi i od sposobnosti nove generacije političara. Zato će procena njihovog istorijskog značaja i uloge biti posmatrana ponajviše kroz prizmu rešavanja ovog problema.

Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu