Зло је када држава ћути

Колико су обичном грађанину Србије доступне јавне информације, поготово оне које се тичу стања на нашем тржишту и безбедности хране? Готово и да нису. А ево и зашто.

Пре готово четири године усвојили смо Закон о безбедности хране и понадали се да омиљена реч наших проевропских чиновника – „транспарентност” почиње да живи у пракси. Јер, тада су нам у Министарству пољопривреде рекли да ће произвођач или трговац који је одговоран за небезбедну храну бити обавезан да јавно каже – „ја сам пустио у продају рђав производ и ја сам крив”.

Да ли смо икада за ове четири године чули да је неки трговац угрозио потрошаче, јер је продавао небезбедне производе? Да ли смо некада добили информацију – ова месна индустрија је одговорна за опасно месо? Да ли смо икада сазнали – ко је произвео небезбедну храну? Нисмо.

Најновија ситуација са шведским лососом затрованим диоксином, због којег је пола Европе на ногама, још један је пример у низу. У тренутку када је писан овај текст прошло је 24 сата од појаве те информације на агенцијама широм света. Наше министарство се још није огласило са саопштењем да ли тог производа има или нема на нашем тржишту. То је посао државе. Она то мора да каже.Уместо ње, „добро упућени” говоре како га „највероватније нема”.

Хајдемо сада мало уназад, а и ту је такође прегршт непријатних питања за државу. Афлатоксин. Ваљда нисмо већ заборавили аферу са млеком од пре три месеца. Да ли је држава тада објавила списак млекара у чијим је производима било те материје у мери већој од дозвољене? Није. О неодговорном понашању надлежних у току афере боље да не подсећамо. Поцрвенеће неко.

Даље, кад год се у новинама појави вест да су повучене десетина тона меса, и чега све не још, да ли је икада речено из којих је тачно супермаркета и месара или из којих индустрија та роба? Није.

После свега разумно је питање чије је Министарство пољопривреде и све његове инспекције и за чији рачун треба да раде. За владу, себе и запослене? Да су, као што нису, у служби грађана и свих оних који их плаћају, знали би шта им је чинити. Не би се на информацију о томе да ли у Србији има затрованог лососа чекало више од 24 сата. На крају је и не дочекасмо. Администрација ћути. Брани се тиме да још немају компјутерски програм који би то радио. Кад тај посао буде завршен, обећали су, биће и података и информација.

Због таквог понашања чак је и наша професија постала део исценираног умиривања јавности. Зато смо и били сведоци сваљивања дрвља и камења по лабораторији која је прва прошле године обавестила јавност да са нашим кукурузом нешто није у реду. Човек који је обавестио јавност о могућности тровања нестао је из јавности. Неко га је ућуткао.

А када држава ћути, значи да или не зна нешто што мора да зна или да нешто крије од грађана. Ко ће да измери шта је од овога грђе и горе.