Благодети викендица

Седамдесете године минулог века биле су време изградње викендица. Попут печурака, ницала су здања на Авали, Космају, у Гроцкој, Липовичкој шуми, Чортановцима, Белегишу и многим околним атрактивним локацијама. Према званичним подацима, Београђани су тих година саградили више од 100 хиљада викенд кућа. Сневало се о безбрижним пензионерским данима, баштама, воћњацима, чистом ваздуху и комфору. Живело се у уверењу да ће се многи од неимара ту настанити, баш као на Западу, где је уобичајено да отмени живе на својим ранчевима, а сиротиња у центрима престоница. Све то подстицало је људе да дижу кредите, зидају чак и дворце "нашминкане" мермером, ентеријером од резбарене храстовине, а своје парче земље ограђују тешким кованим гвожђем.

Уследиле су године које ће показати да су то били нереални и исхитрени пројекти. Ратна времена и осетни пад стандарда деведесетих узроковали су нередовне одласке викендаша на своја имања. Уређени плацеви са енглеском травом постали су утрине. Раскошна здања нуђена су у бесцење. Улагања у викенд куће тог времена, тада процењена више од три милијарде долара, показала су се као промашена инвестиција. Малобројни ентузијасти налазили су снаге да излоканим друмовима, нередовним приградским саобраћајем обиђу знојем стечену имовину.

Најновији утисак је да се нешто мења и да се потомци викендаша све више интересују за заборављени рај који су родитељи оставили деци. Поново су се огласиле косилице за траву и забректале фрезе. Уређују се имања, поправљају кућерци, кречи се на све стране. Запуштени бунари и цистерне су очишћени. Дим на све стране, препознатљив и нама својствен – са роштиља.

Ибарском магистралом код Липовичке шуме одваја се пут за Барајево, ка званично проглашеној еколошки чистој градској општини. Подаци кажу да је на овој територији сазидано чак осам хиљада викендица, начичканих у селима Бождаревац и Лисовић. Безброј лепих кућа, многе већ стално настањене власницима које Београд више не занима. Сеоска продавница Зорана Максимовића богато је снабдевена. Преко пута је кафана и јавна телефонска говорница. Уз пут нови контејнери и улична расвета.

У Београдској улици, у Бождаревцу, у уређеним двориштима  раскрилили се моћни четинари који као непрозирна зелена завеса обезбеђују мир и интиму домаћина. Са власницима викендица минулих дана пристигли су и пријатељи и родбина. Весели и дружељубиви људи.

Славко и Нађа Шћепановић, истрајни викендаши у свом вилајету, препустили се уживању. У дворишту трава као тепих, новосаграђена кућа са три терасе, пратећом љуљашком и домаћиновом "кенеди" столицом. Најсрећнији су, кажу, кад им се окупе деца и пријатељи.

У сокаку, у викендици скривеној иза шумарка, затекли смо Владу Стошића, радника "Беоелектрана", са супругом Зорицом. Са братом Драганом решио је да уреди двориште и дотера кућу.

– Викендицу смо наследили од родитеља – казује Влада. – Од својих скромних прихода годинама су одвајали од уста да би под старе дане овде проводили време. Чинили су то због свог, али и нашег комфора. Сада смо брат и ја у сличној ситуацији. И ми ћемо једног дана овде боравити више.

У суседном  селу Лисовић, одакле пуца поглед на моћни Космај, домаћин свим домаћинима викендашима је електричар Светислав– Тиса Младеновић. Овде је стално настањен са супругом Даном и кћерком Јеленом. Увек је спреман да својим комшијама притекне у помоћ, поправи неки од кућних апарата, припреми прасе, јагње или јаре из свог обора за неког од викендаша. Гојко Богићевић је његов комшија. Ведар човек, склон шалама, Богићевић са супругом Цицом по правилу сваког викенда напушта Церак, да би се башкарио у својој моћној и лепој кући.

На само тридесетак километара од Теразија, људи овде уживају у природном амбијенту, окружени тишином коју ремети једино умилни цвркут птица, или шетња понеке знатижељне веверице. Уместо мобилног телефона, комшије се довикују, уз ћаскање испијају јутарње кафе, а богами понекад пиво и ракију...