Blagodeti vikendica

Sedamdesete godine minulog veka bile su vreme izgradnje vikendica. Poput pečuraka, nicala su zdanja na Avali, Kosmaju, u Grockoj, Lipovičkoj šumi, Čortanovcima, Belegišu i mnogim okolnim atraktivnim lokacijama. Prema zvaničnim podacima, Beograđani su tih godina sagradili više od 100 hiljada vikend kuća. Snevalo se o bezbrižnim penzionerskim danima, baštama, voćnjacima, čistom vazduhu i komforu. Živelo se u uverenju da će se mnogi od neimara tu nastaniti, baš kao na Zapadu, gde je uobičajeno da otmeni žive na svojim rančevima, a sirotinja u centrima prestonica. Sve to podsticalo je ljude da dižu kredite, zidaju čak i dvorce "našminkane" mermerom, enterijerom od rezbarene hrastovine, a svoje parče zemlje ograđuju teškim kovanim gvožđem.

Usledile su godine koje će pokazati da su to bili nerealni i ishitreni projekti. Ratna vremena i osetni pad standarda devedesetih uzrokovali su neredovne odlaske vikendaša na svoja imanja. Uređeni placevi sa engleskom travom postali su utrine. Raskošna zdanja nuđena su u bescenje. Ulaganja u vikend kuće tog vremena, tada procenjena više od tri milijarde dolara, pokazala su se kao promašena investicija. Malobrojni entuzijasti nalazili su snage da izlokanim drumovima, neredovnim prigradskim saobraćajem obiđu znojem stečenu imovinu.

Najnoviji utisak je da se nešto menja i da se potomci vikendaša sve više interesuju za zaboravljeni raj koji su roditelji ostavili deci. Ponovo su se oglasile kosilice za travu i zabrektale freze. Uređuju se imanja, popravljaju kućerci, kreči se na sve strane. Zapušteni bunari i cisterne su očišćeni. Dim na sve strane, prepoznatljiv i nama svojstven – sa roštilja.

Ibarskom magistralom kod Lipovičke šume odvaja se put za Barajevo, ka zvanično proglašenoj ekološki čistoj gradskoj opštini. Podaci kažu da je na ovoj teritoriji sazidano čak osam hiljada vikendica, načičkanih u selima Boždarevac i Lisović. Bezbroj lepih kuća, mnoge već stalno nastanjene vlasnicima koje Beograd više ne zanima. Seoska prodavnica Zorana Maksimovića bogato je snabdevena. Preko puta je kafana i javna telefonska govornica. Uz put novi kontejneri i ulična rasveta.

U Beogradskoj ulici, u Boždarevcu, u uređenim dvorištima  raskrilili se moćni četinari koji kao neprozirna zelena zavesa obezbeđuju mir i intimu domaćina. Sa vlasnicima vikendica minulih dana pristigli su i prijatelji i rodbina. Veseli i druželjubivi ljudi.

Slavko i Nađa Šćepanović, istrajni vikendaši u svom vilajetu, prepustili se uživanju. U dvorištu trava kao tepih, novosagrađena kuća sa tri terase, pratećom ljuljaškom i domaćinovom "kenedi" stolicom. Najsrećniji su, kažu, kad im se okupe deca i prijatelji.

U sokaku, u vikendici skrivenoj iza šumarka, zatekli smo Vladu Stošića, radnika "Beoelektrana", sa suprugom Zoricom. Sa bratom Draganom rešio je da uredi dvorište i dotera kuću.

– Vikendicu smo nasledili od roditelja – kazuje Vlada. – Od svojih skromnih prihoda godinama su odvajali od usta da bi pod stare dane ovde provodili vreme. Činili su to zbog svog, ali i našeg komfora. Sada smo brat i ja u sličnoj situaciji. I mi ćemo jednog dana ovde boraviti više.

U susednom  selu Lisović, odakle puca pogled na moćni Kosmaj, domaćin svim domaćinima vikendašima je električar Svetislav– Tisa Mladenović. Ovde je stalno nastanjen sa suprugom Danom i kćerkom Jelenom. Uvek je spreman da svojim komšijama pritekne u pomoć, popravi neki od kućnih aparata, pripremi prase, jagnje ili jare iz svog obora za nekog od vikendaša. Gojko Bogićević je njegov komšija. Vedar čovek, sklon šalama, Bogićević sa suprugom Cicom po pravilu svakog vikenda napušta Cerak, da bi se baškario u svojoj moćnoj i lepoj kući.

Na samo tridesetak kilometara od Terazija, ljudi ovde uživaju u prirodnom ambijentu, okruženi tišinom koju remeti jedino umilni cvrkut ptica, ili šetnja poneke znatiželjne veverice. Umesto mobilnog telefona, komšije se dovikuju, uz ćaskanje ispijaju jutarnje kafe, a bogami ponekad pivo i rakiju...