Тешки усуд предака

"Једног ће дана отићи одавде."
(Киран Десаи: "Наслеђени губитак")

Одушевила је читаоце широм света својом првом књигом "Халабука у воћњаку гуава"; другом их је већ потпуно придобила, успут освојивши за њу и Букерову награду за 2006. Стреми ка још већим признањима и већ јој дају највеће шансе да за "Наслеђени губитак", како је насловила свој други роман, добије и Оринџ награду која се додељује најбољем женском писцу.

Киран Десаи (36), Индијка која живи у Америци, није само егзотично освежење у савременој светској литератури. Оба дела, преведена на српски језик ("Халабуку у воћњаку гуава" објавио је пре неколико година "Clio", а "Наслеђени губитак" управо ових дана "Моно и Мањана", у преводу Татјане Бижић са енглеског) и нашем читаоцу ће показати да њен више него проницљив поглед на сударања и прожимања две културе, индијске и британске, односно америчке, њен раскошни језик и пригушени топли хумор представљају формулу безрезервног успеха.

Прича "Наслеђеног губитка", временски смештена у другу половину осамдесетих када је у Индији растао револуционарни покрет "Земља Гурка Гуркама", врти се око пензионисаног окружног судије Џамубаја Патела, његовог кувара и седамнаестогодишње унуке Саи која долази код деде (по мајци) јер после погибије родитеља нема ко да плаћа њен даљи боравак у манастиру Св. Августин. У недођији, у подножју планине Чо Оју у североисточним Хималајима, у "замрзнутом" статусу мањине поенглежених Индијаца у селу, Саи живи између наде да ће одатле отићи и мирења да и ту где јесте могу да се нађу спокој, мир и животне истине.

Деда, правник са дипломом из Кембриџа, вратио се у Индију очајнички покушавајући да одржи  новостечене ритуале па је и у џунгли, док је путовао од села до села и делио правду, за вечеру под шатором облачио црни вечерњи сако и лептир машну. Временом се претворио у џангризавог злог старца и свео само на једну једину нежност, и једну једину наду: нежност према керуши Куци, расном ирском сетеру, и наду да једино унука, "позападњачена Индијка, коју су одгојиле енглеске калуђерице, отуђена од Индије, иако у Индији живи", може разумети његов исфрустрирани, схизофрени поглед на свет.

"Енглезима је завидео. Индијаца се гнушао. Радио је на томе да постане Енглез са страшћу какву даје мржња, а због онога што ће постати презираће га сви без изузетка, и Енглези и Индијци." Оваква судбина прати готово све становнике колонијалних земаља који су у жељи да крену у сусрет цивилизацији остали на пола пута, укљештени између жуђене будућности и презиране садашњости. Такво је и окружење ове мале породице: деде, кувара, унуке и Куце. Своје "сићушне дневне животе" воде и први комшија, сељак – џентлмен који се опија, његов хомосексуални партнер свештеник, па сестре – уседелица и удовица, које гаје броколи од семена из Енглеске, у фиокама држе доњи веш из Маркса и Спенсера, у витринама Веџвудов порцелан а у библиотеци све књиге Џејн Остин, као "талисмане којима је додељен задатак да преобразе стварност у нешто друго…"

Њихов грч да се не одрекну света али ни порекла, да оду али и остану, деле – али из друге перспективе, стотине хиљада оних који су из свих делова Земљине кугле стигли у Америку, обећану земљу "која купује читав свет", али која, како каже Саид, један од јунака романа, развија вијуге и којој мораш да доскочиш да би се у њој снашао. У потрази за срећом и благом, у Америку ће стићи и куваров син, Бижу; спаваће у подрумима Харлема, трудиће се из петних жила, заиста, али неће успети. Између самозаборава у тој земљи и самозаборава у оној из које је побегао пун наде, определиће се на крају за повратак.

Да ли, како сугерише Киран Десаи, обавезно наслеђујемо болни усуд предака? Или Бог, просто, срећу додељује погрешним људима па треба сам да је освојиш, макар и тако што ћеш попут свилене бубе спокој наћи у сопственој чаури коју си сам исплео у заносу и јаду прве љубави, док монсунске кише доносе утеху…

Имућни и сиротиња, правда и неправда, у тим кишама постају небитне јер само оне, добујући по крову, поручују да никуд не можеш отићи, а да се не вратиш ојађен и разочаран.