Вођа савамалског реда

Самопрокламовани лидер Јевтимије Буца Војиновић, некадашњи мангаш и песник из Сарајевске улице, одлучио је да декретом оснује српску аутономну област Савамала, али, ова намера за сада не узбуђује превише званични Београд, дипломатске кругове у Бриселу, Вашингтону и Москви.

Афористичар и дечји песник прима ме у аудијенцију у свом председничком кабинету на четири точка, црвеној "џети" старој 20 година, којом овај спиритуални вођа савамалског реда крстари булеварима Београда. Док откуцава таксиметар, имам несвакидашњу част да ме вози председник, премијер, спикер у парламенту, шеф дипломатије, тајне службе и царине, главнокомандујући војске, задужен истовремено за заштиту људских и мањинских права. Власт и опозиција САО Савамале, за воланом прастарог таксија.

– Прија ми овај мали, локални национализам. Некако је безболан – каже Буца, власник печата аутономије у оснивању. Он у илегали окупља клуб пацифиста из Сарајевске улице, који ће представљати зачетак интелектуалне елите још једне мини-државе на западном Балкану. Шеф државе у оснивању, за сада без плате и привилегија, одштампао је на председничкој визиткарти текст химне нове државе, која је заправо ода трамвају двојка. Подразумева се да је председник и текстописац и композитор.

Основица за буџет нове државе су приходи од његових књига које продаје муштеријама које вози. До сада је објавио три књиге афоризама и две књиге дечјих песама. Његова најновија књига "Савамалац српског порекла" промовише идеју да су "круг двојке" и рурална Србија нераскидиви део истог ткива. Црвени трамвај двојка на којем је нацртана џиновска шајкача, то ће бити застава Буцине аутономне области. Грађанска и сељачка Србија која се вози у круг! Национално помирење на територији Савамале, под управом педесеттрогодишњег лошег ђака и још лошијег студента који је дипломирао на савамалском Кембриџу, где владају правда, поштење, морал, одрицање, несебичност, пријатељство, здрав дух, ожиљци, добра туча, љубав на први поглед, као и друге нормалне појаве у животу.

Лидер пристаје на интервју. Нема саветника за медије, не тражи ауторизацију.

Сећа се бурне младости и комшија из Сарајевске улице. Учио је од Паје Вуисића и Бурдуша, Слобе Глобуса и Буце Ал Капонеа. Спиритуални вођа САО Савамала не боји се да ће његова пријатељства из сиве зоне некадашњег уличног Београда утицати на његов рејтинг код потенцијалних бирача.

– Волео сам тај кодекс. Да се поштују старији и штите млађи. Онда је пала киша и створила се бара. А бару су населили крокодили. Сећам се једне анкете, Слоба није био ни у најави. У вртићима је прављено истраживање о дечјим идолима. Деца су гласала за Лепу Брену и Драгану Мирковић. Деловало је тако безазлено. Касније се тај укус легализовао и добили смо то што имамо сада. Постали смо "пинк нација". Стари Савамалци се сада сигурно преврћу у гробу.

Буца Војиновић подсећа на још једну раширену предрасуду о нама.

– У овој, каобајаги националистичкој земљи, у улици названој по српском јунаку Страхињићу-бану, ниједан српски назив кафића.

Један од разлога због којег Војиновића обузимају сецесионистичке амбиције јесте постизборна криза која је резултирала драматичним заседањем српске скупштине. Он не крије разочарење постојећом политичком понудом на тржишту.

– Када је ДСС напустио Ђинђићеву владу, афористички сам оценио: ДСС је за легалитет, ДС за Европу, а народ за – клопу!

За Буцу се ништа није изменило од тада.

– Жалим, али, и даље је на снази тај афоризам. Радикали су само штап којим Коштуница плаши демократе. Што би рекли, све се мења, сем Срба и камења.

"Испаљује" још један врућ афоризам:

– Наши политичари су постали љубитељи намештаја. Нарочито фотеља и фиока с досијеима.

Овај поклоник Душка Радовића поручује: "Афоризам је кад се неко сети шалом да запрети у име народа".

То је, заправо, дефиниција његове немоћи.

Зашто вози такси кад пише тако лепе песме, питао га је недавно једанаестогодишњи клиња. Војиновић је дечаку поклонио књигу, а мајци одговорио:

– Како да живиш од књиге у Србији, кад у Београду скрате улицу и једном чика-Јови Змају или Милану Ракићу. Хајде, живите од књиге у земљи у којој је коњ важнији од кнеза на њему – ироничан је оснивач САО Савамале.

Наш разговор прекида звук сирена љутих возача. Аутобус стаје и возач ћаска с полицајцем, док се иза њих формира колона талаца у лудој гужви. Схватамо значај председничке пратње.

Нудим га кока-колом, после дуге вожње. Лидер испија само једну чашу. Другу одбија.

– Ја сам Србенда, бре!

То га не спречава да се суочи с прошлошћу.

– Ми се вадимо на Турке 500 година, па на Тита једно 50 и сада на Слобу петнаестак година. У историји стално тражимо нека оправдања. И други су имали своје Турке, свог Тита и Слобу, па не кукумавче. Стално тражимо кривце и помоћ међу странцима.