Vođa savamalskog reda

Samoproklamovani lider Jevtimije Buca Vojinović, nekadašnji mangaš i pesnik iz Sarajevske ulice, odlučio je da dekretom osnuje srpsku autonomnu oblast Savamala, ali, ova namera za sada ne uzbuđuje previše zvanični Beograd, diplomatske krugove u Briselu, Vašingtonu i Moskvi.

Aforističar i dečji pesnik prima me u audijenciju u svom predsedničkom kabinetu na četiri točka, crvenoj "džeti" staroj 20 godina, kojom ovaj spiritualni vođa savamalskog reda krstari bulevarima Beograda. Dok otkucava taksimetar, imam nesvakidašnju čast da me vozi predsednik, premijer, spiker u parlamentu, šef diplomatije, tajne službe i carine, glavnokomandujući vojske, zadužen istovremeno za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Vlast i opozicija SAO Savamale, za volanom prastarog taksija.

– Prija mi ovaj mali, lokalni nacionalizam. Nekako je bezbolan – kaže Buca, vlasnik pečata autonomije u osnivanju. On u ilegali okuplja klub pacifista iz Sarajevske ulice, koji će predstavljati začetak intelektualne elite još jedne mini-države na zapadnom Balkanu. Šef države u osnivanju, za sada bez plate i privilegija, odštampao je na predsedničkoj vizitkarti tekst himne nove države, koja je zapravo oda tramvaju dvojka. Podrazumeva se da je predsednik i tekstopisac i kompozitor.

Osnovica za budžet nove države su prihodi od njegovih knjiga koje prodaje mušterijama koje vozi. Do sada je objavio tri knjige aforizama i dve knjige dečjih pesama. Njegova najnovija knjiga "Savamalac srpskog porekla" promoviše ideju da su "krug dvojke" i ruralna Srbija neraskidivi deo istog tkiva. Crveni tramvaj dvojka na kojem je nacrtana džinovska šajkača, to će biti zastava Bucine autonomne oblasti. Građanska i seljačka Srbija koja se vozi u krug! Nacionalno pomirenje na teritoriji Savamale, pod upravom pedesettrogodišnjeg lošeg đaka i još lošijeg studenta koji je diplomirao na savamalskom Kembridžu, gde vladaju pravda, poštenje, moral, odricanje, nesebičnost, prijateljstvo, zdrav duh, ožiljci, dobra tuča, ljubav na prvi pogled, kao i druge normalne pojave u životu.

Lider pristaje na intervju. Nema savetnika za medije, ne traži autorizaciju.

Seća se burne mladosti i komšija iz Sarajevske ulice. Učio je od Paje Vuisića i Burduša, Slobe Globusa i Buce Al Kaponea. Spiritualni vođa SAO Savamala ne boji se da će njegova prijateljstva iz sive zone nekadašnjeg uličnog Beograda uticati na njegov rejting kod potencijalnih birača.

– Voleo sam taj kodeks. Da se poštuju stariji i štite mlađi. Onda je pala kiša i stvorila se bara. A baru su naselili krokodili. Sećam se jedne ankete, Sloba nije bio ni u najavi. U vrtićima je pravljeno istraživanje o dečjim idolima. Deca su glasala za Lepu Brenu i Draganu Mirković. Delovalo je tako bezazleno. Kasnije se taj ukus legalizovao i dobili smo to što imamo sada. Postali smo "pink nacija". Stari Savamalci se sada sigurno prevrću u grobu.

Buca Vojinović podseća na još jednu raširenu predrasudu o nama.

– U ovoj, kaobajagi nacionalističkoj zemlji, u ulici nazvanoj po srpskom junaku Strahinjiću-banu, nijedan srpski naziv kafića.

Jedan od razloga zbog kojeg Vojinovića obuzimaju secesionističke ambicije jeste postizborna kriza koja je rezultirala dramatičnim zasedanjem srpske skupštine. On ne krije razočarenje postojećom političkom ponudom na tržištu.

– Kada je DSS napustio Đinđićevu vladu, aforistički sam ocenio: DSS je za legalitet, DS za Evropu, a narod za – klopu!

Za Bucu se ništa nije izmenilo od tada.

– Žalim, ali, i dalje je na snazi taj aforizam. Radikali su samo štap kojim Koštunica plaši demokrate. Što bi rekli, sve se menja, sem Srba i kamenja.

"Ispaljuje" još jedan vruć aforizam:

– Naši političari su postali ljubitelji nameštaja. Naročito fotelja i fioka s dosijeima.

Ovaj poklonik Duška Radovića poručuje: "Aforizam je kad se neko seti šalom da zapreti u ime naroda".

To je, zapravo, definicija njegove nemoći.

Zašto vozi taksi kad piše tako lepe pesme, pitao ga je nedavno jedanaestogodišnji klinja. Vojinović je dečaku poklonio knjigu, a majci odgovorio:

– Kako da živiš od knjige u Srbiji, kad u Beogradu skrate ulicu i jednom čika-Jovi Zmaju ili Milanu Rakiću. Hajde, živite od knjige u zemlji u kojoj je konj važniji od kneza na njemu – ironičan je osnivač SAO Savamale.

Naš razgovor prekida zvuk sirena ljutih vozača. Autobus staje i vozač ćaska s policajcem, dok se iza njih formira kolona talaca u ludoj gužvi. Shvatamo značaj predsedničke pratnje.

Nudim ga koka-kolom, posle duge vožnje. Lider ispija samo jednu čašu. Drugu odbija.

– Ja sam Srbenda, bre!

To ga ne sprečava da se suoči s prošlošću.

– Mi se vadimo na Turke 500 godina, pa na Tita jedno 50 i sada na Slobu petnaestak godina. U istoriji stalno tražimo neka opravdanja. I drugi su imali svoje Turke, svog Tita i Slobu, pa ne kukumavče. Stalno tražimo krivce i pomoć među strancima.