Шешељев најбољи ђак

У некој будућој историји српског парламентаризма, сасвим је извесно да ће мандат Томислава Николића, деветог по реду председника парламента од увођења вишестраначја у Србију 1990. године, по много чему бити описан као особен. Најпре, по томе што није досад забележено да је избор председника српског парламента подигао толику "прашину" у свету, нарочито у Европској унији, као што је то случај са избором радикала Николића. Затим, због тога што су сви изгледи да ће његово "столовање" бити изузетно "кратког даха", али и зато што је он први изабрани председник Скупштине самосталне државе Србије.

Николићев политички ангажман креће од Народне радикалне странке Србије, у Крагујевцу, која се фебруара 1991. године ујединила са Српским четничким покретом. Те две странке формирале су Српску радикалну странку, на чијем је челу Војислав Шешељ, о којем је његов најближи сарадник овако говорио: "Шешељ је највећи интелектуалац кога сам срео у животу. Он ми је рекао (и не стидим се да то кажем) које књиге прво морам да прочитам ако мислим да будем успешан политичар. Послушао сам га. Много сам учио и научио."

Николић, који има титулу четничког војводе, данас је заменик председника СРС и води странку у одсуству њеног лидера, који је од 2003. године у притворској јединици Хашког трибунала.

Николић је, иначе, рођен 1952. године у Крагујевцу, где је и завршио Техничку школу, грађевински смер. У родном граду је студирао Правни факултет, али је то студирање прекинуо 1971. године. Од тада, као грађевинац градио је путеве и тунеле широм старе Југославије, па и на прузи Београд – Бар. Они коју су са њим тада радили описивали су га као "шерета".

"Шерет" са градилишта "показао" је изузетно "оштар језик" у политици, поготову на врло експонираном месту шефа посланичке групе СРС у Скупштини Србије, још од децембра 1992. године. Године 1998. био је изабран и за потпредседника Владе Србије, а крајем 1999. за потпредседника Савезне владе СРЈ. У Новом Београду, тих година од државе је добио стан од близу 200 квадрата, који је касније продао, да би, по сопственом сведочењу, платио порез на екстрапрофит.

Од октобарских промена 2000. године, посланик је у свим сазивима, било републичког или парламената Југославије, а затим и државне заједнице СЦГ. Није се устезао да, своје политичке неистомишљенике назива разним именима. Усташом је називао и председника Тадића и потпредседницу владе Ивану Дулић-Марковић, а министру иностраних послова Вуку Драшковићу поручивао је да је издајник.

Наташа Кандић, председница Фонда за хуманитарно право, оптуживала га је за ратне злочине и убиство цивила у селу Антин, у Источној Славонији, што је он оспоравао, наводећи да није био у Антину када се злочин догодио.

У три наврата, Николић је био председнички кандидат СРС-а. На поновљеним изборима 2004., у другом кругу изгубио је од Тадића.