Једанаесторо Ђурића из Лаћарка

Сремска Митровица – Највеселија, најсрећнија, али и најсиромашнија у селу Лаћарак је кућа Јованке (29) и Тодора Ђурића (36) и њихово деветоро деце, Цвије (12), Милоша (11), Милана (10), Немање (9), Милице (8), Стефана (6), Михајла и Огњена са по четири године, те Уроша, који је зимус прославио први рођендан. Кућа и двориште брује од весеља, радости и среће, док отац Тодор, незапослени ауто-механичар умује како за сутрашњи дан обезбедити осам векни хлеба и четири литре млека, да му деца не буду гладна. И неком чаробном снагом ова једанаесточлана породица успева да у свом сиромаштву буде срећна и задовољна.

Рецепт је једноставан: радити, штедети и помагати се међусобно. Породица Тодора Ђурића од сталних примања има 16.000 социјалне помоћи и 8.000 на име дечјег додатка. Све остало родитељи морају да обезбеде радом. Једина права, али повремена помоћ стиже од Тодорове сестре из Немачке, али је и то тек кап у мору Ђурића немаштине. Тодор не јадикује, увек је насмејан, са петоро деце је најчешће у пластенику који су подигли ове године, засејали грашак, боранију, посадили паприку и парадајз. И сада су сви у пластенику, нема прскања, нема пара за препарате, али зато ручице дечака и девојчица вешто плеве траву и пресрећни су кад помажу родитељима.

– Деца су здрава и добри ђаци. Сваке године неко крене у школу и то је нови издатак. Немам посла, то је зло, кад бих се ја запослио, пошто Јованка има посла преко главе, лакше би се све ово подносило. Нема тога што нисам спреман да радим, једино не могу да радим џабе, јер морам да храним децу – објашњава Тодор.

А то са исхраном деце изгледа отприлике овако. Месечно им треба 240 векни хлеба, то је 13.200 динара, 120 литара млека, око 10.000 динара, за кифлице, крофне, пите и колаче троши се месечно 50 килограма брашна, за прање и одржавање хигијене 15 килограма прашка за веш што је око 2.000 динара. Од 24.000, колико примају, Ђурићи могу да плате режије, ни за хлеб им не дотекне.– Није лако, али се сналазимо, знате, свако вече имам за прање седам комплета дечје одеће и обуће. Међутим, знам да су деца право богатство, само да Тодор добије посао, ваљда ће се и за њега наћи нешто, замислите да он донесе у кућу тридесетак хиљада и још дечји додатак, па пластеник, јер све што у њему произведемо потроши се у кући. Кад правим кифлице за децу, то је пуна корпа, за ручак, кад правим паприкаш треба ми најмање два килограма кромпира. Међутим, најважније је да су деца добри ђаци, књиге имају још увек бесплатно – прича мајка Јованка.

Ђурићи су доселили у Лаћарак, купили стару кућу, онда продали део имања у Аврамовини код Градачца, у Босни и Херцеговини, платили лечење за малог Стефана, око 3.500 евра, јер није имао социјално, пошто је у то време био странац, а од преосталог новца купили су монтажну кућу, тако да имају солидан смештај.

– Доселио сам овде, јер у Аврамовини нема школе, како бих школовао за сада њих петоро, а од ове године торбу првака понеће и Стефан. Живот је леп, срећан сам, имам рој здраве, веселе деце, само да се запослим, било где, да могу да их прехраним. За сада ми то успева, тешко је за одећу и обућу – прича Тодор.

Свака помоћ овој многочланој породици била би драгоцена, још би више било радости и весеља у Железничкој улици 142. у Лаћарку код Сремске Митровице.

– Можда се неко од добрих људи сети и мене, ништа ја џабе не тражим само бих желео да својим радом и трудом издржавам ово моје јато пилића, да им ништа не фали. Дошло ми је да распишем оглас за запослење, не бих ли тако нашао радно место – закључује Тодор овај разговор.

И после разговора он и његових пет синова прихватили су се плевљења поврћа у пластенику. Грашак ће ускоро сазрети, биће бораније, онда долази парадајз, па паприка.

– Велика нам је срећа што имамо и овај пластеник. Платили смо га 600 евра, али ће се брзо исплатити – каже Јованка Ђурић.