Грађани само ћаскају о политици

У Србији се сви разумеју у фудбал и политику. То су омиљене теме уз пиво или кафу, а може и без пива и кафе. Али, изгледа да Срби само и могу да ћаскају о политици.

Велико истраживање под називом „Учешће грађана у демократским процесима Србије”, које су спровели Центар за истраживање, транспарентност и одговорност ЦРТА и Ипсос Стратешки маркетинг, показује да опада заинтересованост грађана за политику и ангажованост у њој.

За политику је 2004. године било заинтересовано 43 одсто грађана а сада је заинтересовано око 25 одсто. То је тренд који забрињава.

Светлана Логар, директор истраживања из Ипсос Стратешког маркетинга, каже да је тек сваки четврти грађанин знао колико траје мандат председника Републике, а сваки трећи ко је председник Скупштине и колико она има посланика.

„Грађане највише занима локална самоуправа, али и то је само трећина њих. Забрињавајуће је учешће у политици: 19 одсто не зна како би учествовало, што значи да их треба подстаћи, а само девет одсто је било ангажовано у политици и задовољно је резултатима.”

„Доминантно је дискутовање о политици, и излазак на изборе, што 55 одсто испитаника сматра својом грађанском дужношћу. Грађани немају ни велику жељу да утичу на одлуке власти, само 31 одсто то жели на локалу, а 21 одсто на националном нивоу. Радом Скупштине је задовољно 21 одсто, а радом Владе 29 одсто грађана. Само осам одсто испитаника верује да политичари говоре истину, а 62 одсто не верује да говоре истину, и само 14 одсто мисли да Скупштина правилно надзире рад Владе. Поразно је и што само 17 одсто грађана верује да својим ангажовањем може да мења ствари у локалној средини а њих 10 одсто мисли да то може да уради на националном нивоу. И мање него сваки пети грађанин мисли да нешто може да уради са невладиним организацијама”, објашњава Светлана Логар.

Како грађане едуковати а затим и заинтересовати за учешће у политици? Није довољно само ћаскати о политици и излазити на изборе. Учешће грађана у јавном животу никада није било важније него сада, пред добијање датума, и зато је потребно мотивисати људе да активно учествују у доношењу одлука.

Душан Богдановић, социолог, сматра да су три ствари важне за решење овог проблема.

„На првом месту је реформа изборног система. Једна изборна јединица са страначким листама је лоша опција.” Уз изборни систем који би се могао назвати промашајем ту је још проблема, од неписмености до економске кризе. „Потребна нам је радикална административно-политичка децентрализација, од етничке и економске, до демографске, културне и климатске, о чему се води рачуна у свету, да би се из сваке регионалне јединице извукао максимум, односно да би се решили проблеми.”

Богдановић под два ставља низак ниво политичке културе који показује, између осталог, неспособност елита да се суоче с прошлошћу, што је последица политике од осамдесетих, деведесетих па и двехиљадитих година.

„Темељито сагледавање прошлости је неопходно. Али, то није једино. Под три је улога школе и посебно медија, која је врло значајна. Стално говорим да у Немачкој од другог разреда основне школе постоји предмет политика, нешто што би се код нас звало грађанско образовање. У школама постоје и дебатни клубови. То су елементи васпитања грађана. Медијска улога би била круна, поред школе. Они би пропагирали политичку културу. Истина је да и у Великој Британији има таблоида али има и озбиљних медија. Политичка култура је разуђена и томе треба тежити. Нисам за забране, али грађанима треба омогућити да одаберу зрео став.”

Милош Ђајић из Центра модерних вештина на прво место ставља улогу медија који би грађанима требало да појашњавају организацију политичког система и све остало што је важно за политичко образовање.

„Медији би требало и да стварају критичну масу која би притискала странке. Ту је и велика одговорност невладиних организација у политичком образовању грађана. Медији су сада злоупотребљени од стране политичара и што су сиромашнији, лакше ће се манипулисати њима.”

Ђајић каже да је потребан већи дијалог и наметање тема. „Школски систем је заказао, па ђаци не знају колико парламент има посланика, јер нигде нису ништа чули о изборном систему и политици. За политичко образовање би требало користити часове грађанског васпитања, што се очигледно не ради. Подаци из истраживања показују да нећемо доћи квалитетних и добрих решења.”