Језгро Европе мора да се интегрише у федерацију

Споразум између Београда и Приштине је највећи успех Европске уније на међународном плану у последњих десетак, можда и двадесет година. Њиме је коначно отклоњена главна препрека за напредак Србије у процесу европских интеграција, каже за „Политику” Жак Рупник, директор Центра за међународне студије у Паризу, специјалиста за односе у ЕУ и земље Балкана.

Да ли мислите да ће, без обзира на замор ЕУ од примања нових чланица, Србија у јуну добити датум за отпочињање преговора?

Ако постоји једна ствар која данас уједињује Француску и Немачку то је онда мањак ентузијазма за проширење ЕУ. То се може разумети јер се налазимо усред кризе еврозоне. Ипак, и можда баш због тога што данас сви критикују ЕУ, мислим да би Бриселу, а не само Београду, било у интересу да у овом тренутку овај заједнички успех којим се најзад ставља тачка на период сукоба и нестабилности објави на сва звона. Србија ће, по мојој процени, у јуну добити датум за отпочињање преговора и због тога што се тиме усред кризе јача међународни кредибилитет ЕУ.

Како ће, пре свега, Француска и Немачка објаснити гласачима да ЕУ отвара врата проширењу, и то усред растуће незапослености и кризе?

Први аргумент јесте да интеграцијом балканских земаља желите да осигурате трајни мир у свом суседству. У интересу је ЕУ да постигне трајнију стабилност целог континента. Може да се указује и на то да овај споразум између Београда и Приштине не би био постигнут без помоћи Брисела и без европске перспективе која је протагонистима предочена. То је у тренутку када се ЕУ суочава са великим критикама нешто због чега она заслужује признање. Какав је кредибилитет ЕУ да учествује у осталим међународним темама, ако не може да постигне интеграцију у свом задњем дворишту.

Значи ви предлажете да се од интеграције Србије направи јака прича са великим речима?

Да, Европа би то требало да представи као свој успех у демократизацији и постизању мира, и да тако стекне већи кредибилитет на међународној сцени.

Европа је увек неговала друштвену одговорност. Да ли она са кризом губи ту своју суштину, да ли је држава социјалног благостања отишла у историју?

Европа је била много тога, била је пре свега мировни пројекат, потом заједничко тржиште. Делила је заједничке демократске вредности које су укључивале и друштвену одговорност. Европу је чинило јединственом и то што је посвећена тржишној економији, али не одустаје од социјалне одговорности, за разлику од азијског или америчког капитализма. Овај европски модел је већ дуго суочен са изазовима: глобализација је у последњих 20 година довела до понуде јефтинијих производа из других земаља без социјалних бенефиција. А онда је дошла криза. Европа се више не дели по линији исток–запад као у прошлости, већ је данас подела између севера и југа.

Сви се жале на мањак идеја о томе како ће изгледати будућност ЕУ, па и на путеве за излазак из кризе. Види ли се светло на крају тунела?

Постоје неспоразуми о томе како изаћи из кризе. Ако хоћемо да грађани и даље подржавају Европу, не смемо увек представљати евро као злог оца који стално хоће оштрим мерама да дисциплинује своје синове. За обичне грађане реч „реформа” постала је лоша попут клетве. Председник Франсоа Оланд претворио се у неку врсту посредника између севера и југа. Он жели да пренесе Немачкој и другим земљама на северу Европе да постоји и други прилаз, да се на Европу покуша гледати у складу са пројектом развоја. Наравно да вас то не ослобађа одговорности од сређивања вашег буџета.

И шта ће, по вашем мишљењу, превагнути?

Мислим да ће доћи до компромиса, како је то често бивало у Европи. Једно је сигурно, а то је да ништа у Европи не може да се деси без сагласности Француске и Немачке. Јер данас имамо и кризу демократије делимично због тога што је простор за маневрисање изабране власти веома узак и стално се сужава под притиском финансијског тржишта. Зато су често у влади технократе, најпре са банкарском биографијом. Они ће испоручити мере које ће уредити финансије. Раст технократије, с једне стране, јесте у ствари резултат сужавања демократских права и тековина.

Поверење у политичаре је на минимуму?

Наравно. Како објаснити грађанима да гласају за политичку опцију или одређеног политичара, када они више ни о чему не одлучују. Тако се објашњава и пораст популизма. Популистичке партије одбијају да се повинују финансијским диктатима.

Да ли очекујете да се на самиту у јуну примене неке нове идеје као резултат компромиса између Немачке и Француске?

Свакако. Погрешно би било рећи да франко-германска локомотива гура Европу напред. Тачније би било рећи како компромис између ове две земље рефлектује у ствари договор између две групе земаља унутар ЕУ. И обично, после извесног ценкања, ове две стране проналазе компромисно решење. И најчешће је то добар заједнички именитељ за целу Европу.

У чему би попустили Французи, а у чему Немци?

Французи морају да схвате да не могу у бескрај ширити социјалне бенефиције, и наставити да повећавају буџетски дефицит, а Немци ће увидети да ризикују распад ЕУ уколико наставе да инсистирају стриктно на стезању каиша и дисциплини. Уколико би се срушио евро, то би практично значило да се руши ЕУ. Изградња Европе трајала је 50 година, рушење може да буде много, много брже.

Ви зато мислите да ће за десетак година, можда и раније, Европа бити састављена од концентричних кругова?

Постојаће језгро у које ће спадати земље еврозоне, које ће морати да уђу у неку врсту федерације, да се много више интегришу. Ако имате заједнички дуг, морате да имате и заједнички став о томе како ћете обављати фискалне послове.

У овој земљи федерација као решење изазива конфузне успомене.

Ја то потпуно разумем с обзиром на распад бивше федерације Југославије. Ово је друга врста федерације. Резултат дугог процеса финансијске, економске и, најзад, политичке интеграције. Ја не знам да ли ће она функционисати. Али то је, по мом виђењу, једини могући излаз из ове ситуације.

Осим федеративног језгра, шта ће бити са осталима?

Шири круг ће се састојати од осталих чланица ЕУ, која ће онда бити много флексибилнија и отворенија за проширење. И трећи круг ће бити суседи ЕУ. То је, по мом мишљењу, нова мапа Европе која ће бити исцртана ускоро.

----------------------------------------------

Од евроинтеграција Србије направити успех ЕУ

Бриселски споразум је, како оцењује Рупник, најзначајнија степеница Србије у процесу интеграције са ЕУ, јер то „симболички значи окретање сасвим новог листа у књизи која је обележила двадесетогодишњи период сукоба у бившој Југославији”.

„Историја неће бити избрисана, она остаје. Много тога и даље може да пође нежељеним правцима у спровођењу договора постигнутог уз помоћ и посредством ЕУ. Али тај период сукоба је ипак овим договором окончан.”