Време шпијуна

Сем на филму, Џемс Бонд не постоји. За разлику од 007, тајни агенти на терену углавном нису способни да разбију сваку шифру, откључају сваку браву, заведу времешну секретарицу председника владе, пију шампањац до изнемоглости, играју врхунски голф, јурцају у спортским аутомобилима... Сналазе се како могу и умеју.

Тако се, до прошле недеље, сналазио и Рајан Александар Фогл, припадник ЦИА на дипломатском раду у Москви. Није дуго трајао. Ухапшен је док је покушавао да заврбује једног припадника руске обавештајне службе (ФСБ).

Или се намерио на патриоту, или понуђених милион долара није више цифра због које би се неко у свету тајних агената посебно деранжирао.

Испоставило се да је Фогл много пре хапшења био под присмотром. Тачније, од тренутка када је први пут ступио на московско тло, априла 2011. Како саопштавају из централе ФСБ-а, они су дуго трпели, опраштали и молили америчке колеге да прекину са настојањима да заврбују њиховог човека. Реаговали су тек када је упорност Американаца превршила сваку меру.

„У октобру 2011. званично смо опоменули агента ЦИА у Москви Хола Стивена да ћемо, уколико наставе са провокативним акцијама врбовања припадника руске контраобавештајне службе, предузети адекватне мере у односу на агенте ЦИА“, пренела је агенција „Интерфакс“ речи једног од високих чиновника ФСБ-а који је додао да је руска страна, у том смислу, Американцима доставила све податке који указују на то кога, именом и презименом, покушавају да заврбују, како то раде и докле су стигли..  

Сличан случај забележен је и децембра 2012. када је „непожељним“ проглашен, такође трећи секретар амбасаде САД у Москви, Дилан Бенџамин. Прича о овом случају није отишла у јавност како се „америчке колеге не би нашле у непријатној ситуацији“, напомињу у ФСБ-у и наглашавају: „Код Фогла, ’црвена линија’ је прекорачена“.

Да горња констатација није без основа сведочи и реакција из САД. Америчка сенаторка, шефица одбора за безбедност Дајана Финстин за „Њујорк пост“ каже:

„Потпуно сам шокирана. Мислим да је припрема (за московску акцију) била ужасна. Човек који представља нашу земљу шета около са том глупом периком и 100.000 долара у џепу. То ћемо морати да испитамо.“

Слично су реаговали и у Москви: „Па они нас сматрају за будале“, чуло се из централе ФСБ.

Да ствари нису баш сасвим чисте мисле многи и у Русији. По некима, у случају Фогла реч је о акцији договореној између две ривалске службе како би се појединим агентима ставило до знања да би могли мало више да се залажу „на послу“.

Други опет сматрају да је „агент са периком“ само жртвени јарац у настојањима руског председника Владимира Путина да подсети земљаке да „непријатељ никада не спава“, а да су опозиционари и којекакве „невладине организације“ први на списку оних које добијају паре из иностранства.

У оптицају је и верзија да је Фоглово хапшење само покушај одвлачења пажње Руса од неке друге, далеко озбиљније, америчке акције. Склонији хумору наводе да би ЦИА можда боље прошла да је у Москву послала агента – црнца.

Како за лондонски „Тајмс“ пише Бен Мекинтајер, један од циљева шпијунаже и јесте да се супарнички агент прикаже као неспособан, чиме се уноси велика доза несигурности и неповерења и међу остале чланове његове групе, па и у целу организацију.

Видљиво је, ипак, да се и са америчке и са руске стране случај Фогл третира као епизода о којој не би требало много разговарати.