Пут за Житорађу

На прослави празника Противтерористичке јединице МУП-а, председник Николић је рекао да Србија нема непријатеља. И не само то, држава чини све да их не ствара. Наши путују по свету, разговарају с пријатељима, па и са онима који нас гледају попреко. Али и такви, који нас гледају попреко, нису (више) душмани. Само тако гледају.

Као и његови претходници, председник је импресиониран специјалним снагама реда. Још на почетку мандата рекао је како ће „кобре”, које су пазиле на Тадића да врати у касарне. Тако је и било, па Николића чувају људи из МУП-а. Једино кад крене у завичајно село Бајчетину, о њему и бројној фамилији брину опасни момци из ПТЈ-а.

Док се славило и говорило о „Драговићевим јунацима” (Горан Драговић, командант јединице), премијер и министар полиције Дачић био је на далеком путу. То је била нека врста обимније америчке турнеје, с вишеструким амбицијама. Мало се бавио бизнисом, мало политиком. Примио га је и потпредседник Америке, Џозеф Бајден, што значи да је посета српског премијера прилично високо рангирана.

Први српски министар се мало дуже задржао путујући америчким дијагоналама, као да је желео да надокнади време кад је био на црној листи, пре само седам-осам година. Ништа зато, изгледа да су сви уочили Дачићев вредносни и идеолошки преврат.

Независно од председниковог усхићења и премијерове одсутности, стање у српској полицији није сасвим јасно. Бар није свима, чак ни онима који би то први морали да знају.

Пре само месец дана ухапшени су полицајци-рекеташи. „Има их много, много више него што наша полиција то може да поднесе”. Тако ми је пре неколико дана рекао један од инспектора, који у свом послу важи за часног професионалца. Да ли због малих плата или нечег другог, многи полицајци су телохранитељи сумњивим лицима из „сиве зоне”, чувари сплавова и избацивачи из клубова. Постоје сумње да их има међу крупнијим кријумчарима дроге или њиховим мање-више поузданим заштитницима.

Изгледа, ипак, да огромну већину српске полиције чине људи који су достојни свог посла. И они, као и њихови синдикати, скоро да су немоћни пред опасним ексцесима, који разарају њихову професију.

Један дневни лист данима пише о наводним криминалним аферама у жандармерији. Та формација основана је у доба полицијске власти Душана Михајловића. Њена намена до дана данашњег остала је недовољно прецизно дефинисана. Али, примарна идеја била је јасна. При побуни ЈСО из Куле, док је „јединица” под пуном ратном опремом блокирала део аутопута, тадашњи премијер Ђинђић је питао Душана са Повлена: „Имамо ли ми снаге које би овима могле да стану на крај!”

Михајловић је одговорио: „Овај, мислим да, овај, немамо...”

Ђинђић није чекао да министар заврши свој одговор, него је отишао на ноге побуњеницима, у Кулу.

Формирање жандармерије образложено је управо потребом да се безбедност у држави подигне на виши ниво. Да се успостави енергична и добро обучена формација под контролом владе, која би могла да се бави чак и проблемом отуђених и од команде одметнутих јединица. Као што је то било у новембру 2001. са јединицом Душана Маричића-Гумара.

Нема добрих података о томе да ли је безбедност у Србији подигнута, и ако јесте, какве везе има жандармерија с таквим стањем. Али, изгледа да није. Насиље на улици, на спортским приредбама и свуда где се насилницима допадне, не јењава. Жандарми, ма колико их има, не могу да стигну све. Чујемо кад учествују у неком хапшењу, то саопштава премијер лично, и видимо их на спектакуларним вежбама у Макишу. Чешће него што би требало, жандармерија усред дана блокира прометну раскрсницу између улица Војислава Илића и Господара Вучића. Наводно неког опасног криминалца баш тада превозе однекуд у Бачванску. Може ли то да се ради ноћу, не знамо, нису позната правила деловања и понашања жандармерије. Али, пре ће бити да је то један бахати вид показивања моћи. Жандарм на раскрсници обучен је у црно, маскиран као нинџа и наоружан за жустру, блиску градску борбу, маше некаквом пушкетином и њоме регулише саобраћај.

Пре десетак дана заустављена је истрага поводом сумњи да су се неки жандари уплели у опасан криминал. Неко довољно моћан да стопира саслушања, учинио је то. Мисли се да је то урадио Ивица Дачић лично, уз објашњење како би ваљало да се сачека премијер док се не врне са дугог пута. Мада би могло да буде обрнуто: да се премијеру и министру поднесе рапорт шта је било: ако су жандарми чисти, да се скине љага с њихових часних имена. Ако има криминала да се поступи како доликује једној правној држави. Ако Србија јесте таква.

Ако није, можда ће нам требати бар још једна јединица која би пазила на ону што се одметнула. Макар Дачића и његове штитили Дикићеви жандарми кад крене у Житорађу.