Између благослова и анатеме

Последња догађања у односима званичних државних и црквених власти, али и њихових појединих представника, поново су на прилично бучан начин заоштрила питање односа цркве и државе у Србији. Тај однос је важан и деликатан још од времена када је хришћанство постало званична државна религија, дакле још од времена цара Теодосија, тачније од краја четвртог века. Хришћанство је постало државна религија управо због политичких потреба тадашње државе раздиране унутрашњим сукобима и претњама варварске најезде. Питања верско-духовне природе била су тада од секундарног значаја. Посматран у дијахронијској перспективи, тај однос је одувек био посредован више интересима државе и цркве а много мање потребама верника или грађана у чије име су се ти односи наводно увек профилисали.

Као и у та за нас древна времена, тако и данас – политика оличена у лику и делу високих државних институција, односно носилаца власти, имала је потребу да своју политичку делатност, а поготово важне политичке одлуке, подупире снагом црквене власти и њеним духовним ауторитетом. Највећи број грађана и онда и сада партиципирао је у оба ова својства, да су верници и грађани (поданици) у исто време. Та чињеница била је витално важна за оба партнера. Цркви је такође кроз историју веома погодовало да има подршку, привилегован статус и заштиту државног ауторитета. Показало се тако да су и једна и друга страна веома заинтересоване за извесну симбиозу и координисано деловање (читај хармонизацију интереса). Вековима је тај однос превасходно почивао на извесној симбиози двају ауторитета (изузев у периоду политичке искључивости комунистичке диктатуре).

У синхронијској перспективи посматрано, упркос формалној одвојености цркве и државе и израженим процесима секуларизације друштвеног живота, тај однос се код нас није битније променио, добио је само софистицираније и мање јавне обрасце испољавања ( нарочито у периоду постпетооктобарске смене власти). Иако су послови јасно подељени, световна и духовна власт и даље настоје да у великом сегменту ускладе своје интересе, како због бољитка својих институција, тако и због потреба грађана и верника. Па ако је тако, откуд онда повремени сукоби који понекад прете и озбиљнијим друштвеним потресима? Отуд што формална подела посла не значи увек и могућност да то урадите и са животом – њега често није могуће тако јасно и прецизно поделити у назначеним сферама. Такође, често није могуће истовремено помирити интересе оба партнера, поготово када проблеми задиру у суштински систем вредности, који се тиче највећег броја грађана и верника.

Сва питања која задиру у дубоки аспект вредносних ставова људи, нужно доводе до потенцијалног сукоба цркве и државе јер је у савременим околностима црквена организација најчешће носилац конзервативних а државна политика – либералних вредности.

Актуелна спорења делова црквене јерархије и државних представника задиру у више значајних сегмената нашег живота које није тако лако поделити и учинити једнозначним. Проблем Косова и Метохије, на пример, није само питање статуса овог дела државне територије Србије и њене пољуљане и оспорене суверености већ пре свега питање полажаја и живота наших грађана на том простору, њиховог опстанка, сигурности, очувања културне и верске баштине. Отуда толико напетости, неслагања али и повремених оштрих и, рекли бисмо, бруталних иступа (у чему посебно предњаче премијер и митрополит).

Проблем Косова и Метохије је проблем свих проблема, јер се на њему укрштају сви аспекти нашег досадашњег али и будућег историјског постојања. Стога мислим да постојећи сукоби и неспоразуми, ма колико контролисани са обе стране, неће престати све док то питање буде актуелно, а оно ће то бити још дуго, ма колико неко журио да га затвори или привремено учини пацификованим.

Границу друштвеног спорења па и сукобљавања често је тешко повући са обе стране. Али, покушајмо да то сада учинимо, без претензије да било коме од актуелних актера делимо лекције. Са стране црквених представника било да делују уз њен благослов било у своје име (што је често тешко разлучити), та линија је активно вођење политике, учешће на политичким скуповима, митинзима или политичким акцијама (јер то не спада у њихову примарну пастирску обавезу), а са стране представника државних власти вербалне провокације, ниподаштавање и позивање појединих црквених великодостојника да оснују странку и провере свој рејтинг у бирачком телу (јер је то предлог који као у и првом случају излази из суштине њиховог пастирског позива). У оба примера не ради се само о недостатку политичког такта, већ о типичном испољавању бахатости, демонстрацији моћи, и хроничне осионости, тако карактеристичне за ауторитарни облик политичке културе. И једни и други морају се определити за принципијелну и коректну сарадњу или строгу подељеност и на Уставом и законом дефинисану делатност.

С друге стране,сматрамо да актуелни спорови неће, упркос свим несугласицама и неспретностима, произвести трајнију дестабилизацију њиховог партнерског односа јер би то битно штетило не само њима самима, већ грађанима и верницима у целини. У ситуацији када је девастација нашег државног и привредног живота досегла критичну тачку, када смо идентитетски и вредносно у великој мери разграђени и дезоријентисани, нови и дубински сукоби на релацији држава–црква могли би да буду кобни по наш даљи опстанак и развој.

Социолог, Институт за политичке студије