Традиција, премијер и веронаука

Реч традиција се на идеолошки начин користи не само у Србији и у српском језику. Ко год и кад год хоће нешто да оправда, релативизује, неутрализује или нову праксу установи позива се на традицију. Веома често се традиција, за коју се верује како је древна, у ствари измишља у складу са интересима моћних који њеним именом крсте каткад вредне новине а каткад безвредне новотарије. Нарочито је то уочљиво у националистичким покретима 19. и 20. века, о чему је зналачки писао један од највећих историчара протеклог столећа Ерик Хобзбаум. Примерице, шајкача, коју понеки сматрају старом националном капом Срба, постала је национални симбол тек након Првог светског рата, а остатак „традиционалне” српске народне ношње добио је постојећи облик 1864. године (до тада је она била беле боје, пошто су Османлије браниле хришћанима да носе одећу живих боја).

Отуда је изјава премијера Дачића како је озбиљна повреда стомака Предрага Даниловића, добијена убодом ножем, производ „традиционалне српске свађе међу пријатељима” тек најновији, занимљив и потенцијално опасан пример измишљања традиције. Он је занимљив стога што, бар, писцу ових редака није познато да међу Србима постоје традиционалне свађе пријатеља које се завршавају убодима ножем.

Проблем је, међутим, што премијер (и министар унутрашњих послова) релативизујe оно што се у ствари десило, јер избодени је могао преминути, а онај који га је убо, без обзира на мотиве, морао би кривично одговарати. Овако испада да министар унутрашњих послова и премијер владе сматра како пријатељи у Србији у свађи уобичајено потегну ножеве због поштовања традиције. Његов искуствено у потпуности неосновани и стога изузетно неодговорни став могао би, штавише, послужити непријатељима Срба у ширењу антисрпских стереотипа у академској и широј јавности.

Но, проблем традиције је посебно занимљив када се разматра место веронауке у образовном систему Републике Србије. Наиме, укидање веронауке у школама након Другог светског рата, свакако је означило прекид једне традиције. На страну што укидање није изум комуниста, јер веронауку су у Француској укинули они који с комунизмом немају никакве везе. Напротив, може се говорити о просветитељској антиклерикалној традицији која се да пратити, бар, од великог француског филозофа Волтера који је своје чланке завршавао покличем: „Смрвите бестидницу!” Потоња је, разуме се, била Католичка црква. У Србији, пак, када је влада Зорана Ђинђића увела веронауку у школу, могло се говорити или о враћању традицији или о прекидању скоро шест деценија дуге антиклерикалне традиције. Наиме, како у Француској, тако и у Србији, нико не брани црквама да оснују сопствене школе. Данас је СПЦ – није тако било у социјалистичком периоду – уистину моћна, кадровски оспособљена и богата институција, способна да организује и финансира сопствене школе. Чему онда веронаука у јавним школама? Да ли СПЦ и друге конфесије у Србији могу морално оправдати такву привилегију?

Док се црквени великодостојници громопуцателно осврћу на „содомисте” међу лаицима, дотле љубоморно бране права своје браће и сестара, тo јест ЛГБТ особа кадшто педофилских склоности у СПЦ. Да ли су то дупли стандарди? Ово mutatis mutandis важи и за Католичку цркву: новог папу Фрању бирало је 110 кардинала од којих је за њих десеторицу познато да су хомосексуалци.

Осим наведеног, социолошка истраживања су зорно показала да религиозни људи, како у бившој Југославији, тако у данашњој Србији, показују мање трпељивости (владика милешевски Филарет и муфтија Зукорлић су само најистакнутији примери) од нерелигиозних у односу на Другог и Другачијег. Отуда следи важно питање: зашто би Србији било у интересу да гаји нетрпељиве грађане? Да ли стога што треба свакојаким злочинцима обезбедити могућност покајања; али, наравно, не у затвору? Само нека дају новце – чему брига да ли су зарађени од продаје дроге кад СПЦ има снажне и милосрдне, иако каткад смртоносне, стручњаке за одвикавање од „опаког порока” – и све ће им бити опроштено. Данас „делијама”, као некад њиховом идолу Аркану, али и „гробарима”, Радовој уједињеној снази, те новопазарској Торциди „Санџак”, изражена религиозност, хомофобија, милитантност и крајњи национализам дају смисао животу.

Напослетку, неки од владика СПЦ из године у годину својим светлим примером кушају новозаветну мудрост да је „лакше камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у царство небеско”. Заиста, треба се вратити просветитељству и разуму доступним чињеницама да је веронаука у школама била и јесте једна рђава традиција; а рђаве традиције треба укинути.

Доцент на Филозофском факултету у Београду