Село са 17 и по нација

Бранислав Рибић је шеф подрума "Вршачких винограда" у Гудурици. Огромна јајаста и округла бурад поређана су дуж целог подрума. Пролаз између њих називају винском улицом. Говори о историји овог винарског краја и објашњава порекло сваког бурета у која у просеку стане више од пет тона најплеменитијег пића. Нека су одслужила своје, стара су више од сто година и данас стоје у подруму као раритет.

Рибић, један од типичних мештана села са 17 нација, мајка из Словеније, отац из Лике, има у винском подруму и највеће буре на Балкану. Нажалост због старости у бурету се више не чувају племените сорте вршачког виногорја. Оно је сада преуређено у пословни простор са округлим столом у средини и столицама за туристе који овде долазе на дегустацију, али и за пословне партнере.

Ипак, нисмо очекивали да ћемо током посете видети и двојицу словеначких туриста како седе у овој необичној, импровизованој канцеларији и дегустирају вршачки "траминац" и "ризлинг – касна берба".

Највеће буре на Балкану направљено је у Марибору још 1871. године, али иако највеће није и најстарије у подруму – ту има још пет буради из давне 1879. и 1882. године, која су дотрајала и служе само као туристичка атракција. Ту је и једно мало буре с петокраком које подсећа на 1950. године када су виногради богато родили, па није било довољно радне снаге да оберу набрекле гроздове. У помоћ је пристигла војска, као да је елементарна непогода посреди, и помогла да се све грожђе нађе у кацама.

– Овде поседимо с гостима, попричамо, попијемо понеку чашу белог, потпише се ту и понеки уговор, зашто да не, то вам је као једна мала канцеларија, али много пријатнија од обичне – каже Бранислав.

На "Путу вина" у вршачком крају село Гудурица је незаобилазна дестинација за туристе из бивших југословенских република а, кажу, из Словеније их је највише.

Гудурица је једно врло мало и доста старо село. Својим изгледом привлачи пажњу посетилаца, па многи кажу: "Ако сте цео свет обишли, а у Гудурици нисте били, ништа нисте видели".

Гудурица је посебна по томе што се у њеном атару налази највиши врх Војводине, Гудурички врх од 641 метра. Милош Црњански је писао: "Најлепши крај Баната је ту испод Вршца, ту се србијанска брда преливају преко Дунава у равницу Банаћана и стварају земље сличне расцветалим горама".

Историја гудуричких сеже у 15. век, мада је лоза овде гајена још за време Римљана. На двору угарског краља Владислава Другог 1494. године точило се вино из овог виногорја. Године 1719. извесни Јохан Тес обновио је Гудурицу. Он је дошао из Елзаса и ту се настанио, јер је видео да су околна брда подесна за гајење винове лозе.

Почетком шездесетих прошлог века виногради су се масовно подизали. Тада је Гудурица била један од највећих виноградарских рејона с најквалитетнијим сортама грожђа. Виноградарство је и данас најзначајнија привредна грана и представља извор живота за Гудуричане. Дирекција "Вршачких винограда" носилац је целокупне виноградарске делатности, а велики број мештана иако запослен за време сезонских послова ту остварује и допунске зараде.

Наш домаћин Бранислав показује нам стари шешир који је нашао на тавану старе куће. Претпоставља да је власништво Арнолда Цимермана, Немца који је овде живео до завршетка Другог светског рата. Гудурица је била скоро етнички чисто немачко село.

Још у 18. веку овде се насељавају немачки виноградари из Лотарингије и Мозелске долине. Касније је њихов долазак био организованији, досељавали су се као колонисти из западног дела Немачке из области Тријера и Мајнца.

После Другог светског рата испражњено село настањено је досељеницима из свих република бивше Југославије. Чак 27 различитих нација живело је у Гудурици, а данас их је 17.

– Отац и мајка су изродили нас четворо. Сестра се удала за Француза, друга сестра за Немца, брат је узео Македонку из Ђевђелије, ја Херцеговку из Невесиња – објашњава Бранислав Рибић гудуричку мултиетничност.

Али, осим Срба, Македонаца, Црногораца, Словенаца, у селу већ годинама живи и једна Францускиња – Бернардет Рибезут.

– Није баш сасвим тачно рећи да у селу има 17 нација, има нас 17 и по – каже Бернадет.