Бабарога

Мисија ММФ била је у Београду. И – отишла. Без збогом. Доћи ће опет, према најавама наших преговарача, већ на јесен. Отпутовали су без завршних изјава.

Из домаћих „кухиња” провејавају оцене да су међународни стручњаци били ту само да осмотре ситуацију, да се упознају с нашим економским и другим приликама, да нам опипају пулс. Јер нам, како сви углас тврде, паре ММФ-а нису потребне. Не запиње нам. Доказ? Превремене отплате обавеза према страним повериоцима.

Оста, све до прекјуче, тајна да ли нам је тај исти ММФ, од кога не тражимо паре, али нам је веома неопходан као жирант за све иоле повољније зајмове, најпре од његове „посестриме” Светске банке, па редом, ипак нешто „тражио”. Мекше – предлагао. Сви оћуташе. Чак и у НБС.

Само је први потпредседник владе Александар Вучић обзнанио да је ММФ нашим економским властима предложио замрзавање плата у јавном сектору и драстично смањење расхода. И све то без повећања пореза, како тиме не бисмо умртвили тек покренуту привредну активност.

И шта сада?

Политички аналитичари се дадоше у свој део посла – хоће ли разлике у ставовима о евентуалним замрзавањима плата, а можда и пензија, изазвати расцеп у актуелној коалицији, јер је премијер Ивица Дачић истом том ММФ-у рекао да то не долази у обзир да цену кризе с којом се суочавамо не могу да плате најсиромашнији.

То, опет, по многима, није велики разлог за цепање коалиције и превремене изборе, јер ни у новом изборном мешању карата не би се суштински ништа изменило – остали би исти актери у игри, а ми са још једном до две изгубљене економске године. Па ту су: чекање историјског датума за почетак преговора са ЕУ, север Косова, започете истраге сумњивих приватизација, борба против корупције…

Чини се, мада, руку на срце, и не мора бити тако, ствари су са економијом мало чистије – егзактније. Нису баш аритметика, али има неког рачуна који може да олакша ствар у доношењу будућих одлука. Ова или нека друга влада или коалиција – мораће да их донесе.

Суштина ствари је у нечем много простијем. Србији оваквој каква јесте, са свим кризама и дефицитима, не треба ММФ да казује где је и у каквим је проблемима. Знамо ми то боље од њих. Ако је у прва четири месеца буџетски дефицит 80 од планираних 120 милијарди динара за целу годину, плус све оно друго што иде уз ту чињеницу, шта ММФ има да нам о томе прича. Ми, као, не знамо где смо и куда клизимо.

Да буде непопуларна бабарога на коју ћемо се вадити због непопуларних економско-политичких потеза? У реду. И то је легитиман политички избор. Да неко други, па још и неомиљен, саопшти оно што ми не смемо или нећемо. Али, све остало је наше.

Ми морамо да прогутамо све велике и мале жабе. Да се суочимо са веома озбиљним искушењима која се провлаче са стално одлаганим „реформама јавног сектора”. А то, другим речима, значи да ми још нисмо дотакли дно кризе и да наш живот на вересију има крај. Када? Можда ће нам то неко јавити пре ММФ-а до јесени.