Клиничка опсена

Пре седам година одлучено је да четири клиничка центра у Србији морају да се реконструишу и за тај посао одвојен је новац из кредита Европске инвестиционе банке. Од тада до данас све је остало само на причи, јер у клиничким центрима у Београду, Крагујевцу, Новом Саду и Нишу није ни ексер укуцан, а камоли да је нешто од планираног обновљено.

Реконструкцију клиничких центара најавио је  још 2006. професор др Томица Милосављевић, који је тада био на челу Министарства здравља. Дакле пре седам година Милосављевић је о овоме говорио као о најважнијем инфраструктурном пројекту у здравственом систему Србије, који може да се пореди и са изградњом Коридора 10. Тада је речено и да се крај радова на обнови сва четири клиничка центра очекује 2012. године.

На место министра здравља у међувремену је дошао професор др Зоран Станковић, који 2011. изјављује да ће први тендери за радове у Клиничком центру Војводине бити до 1. априла 2012, а за КЦС до 1. маја и да ће се у првој половини исте године кренути са грађевинским радовима. Од тада до сада – од радова ништа, као да је све била првоаприлска шала. И садашња министарка професорка др Славица Ђукић-Дејановић каже да је увидела ноншалантност у реализацији пројеката.

Сада архитекте и други стручњаци и напомињу да је можда и боље што није почела градња, јер су пројекти лоши. Истовремено надлежни најављују да од целе приче неће одустати и да ће радови (обећавају, овај пут стварно) најпре кренути од КЦ „Ниш”, јер је пројектовање тамо најдаље одмакло. Тек што је то изречено, а већ је др. Момчило Бабић, директор Фонда за здравство изрекао да то није добар потез и да најпре треба обновити Клинички центар Србије у Београду. Разлог - зато што ка овој установи гравитира највећи број пацијената из целе земље. Кула КЦС стоји неискоришћена  деценијама, и уместо да се лече у савременим центрима – пацијенти испаштају.

Поред све ове муке, остаје неразјашњено где је нестало 10 милиона евра из кредита, због чега је професор др Душан Милисављевић, председник Одбора за здравље и породицу Скупштине Србије, изјавио да је нанета велика штета грађанима и да је он затражио кривичну одговорност за оне који су потрошили те паре.

Да је здравство у лошем стању указују несташице лекова, заказивање прегледа скенером или рендгеном четири-пет месеци унапред, дуго чекање на операције, незадовољство болесника који су свакодневно изложени малтретирању на релацији изабрани лекар–специјалиста, јер оно што тражи специјалиста лекар опште праксе не може да пропише... Примера да нешто „шкрипи” у здравству је много, а прича о обнови клиничких центара то само потврђује. Очигледно је дошло време да надлежни коначно утврде приоритете у овој области и да пређу са речи на дела, како не бисмо и крај ове године дочекали са најавом о могућој реконструкцији поменутих установа.