Лет „мигом” за Брисел

Када је маја 2012. у Москви Томислав Николић рекао Владимиру Путину да верује да је Србија партнер Русије на Балкану, није могао да погреши јер је знао са колико ће задовољства годину дана касније у Сочију потписати споразум о стратешком партнерству две њему најдраже земље.

Добро је што су прошла времена еуфорије када нас је Милошевић нудио Русима и Белорусима, добро је што после периода захлађења након 2000. сарадња већ дуже време непрекинуто иде узлазном линијом, али питање је да ли смо свој однос према Москви довољно очистили од емоција и историје омогућавајући искључиво проток интересима.

Није ми промакло да је у дану у коме је Ивица Дачић у Бечићима прагматски поручивао да државе западног Балкана коначно треба да дефинишу заједничке интересе како би на њима – а не на љубави – почивала будућа сарадња, Николић хвалио „вековно пријатељство”.

Веома је корисно по Србију да има добре односе са Русијом, као што би било добро да споразум о стратешком партнерству добијемо и са Немачком. Спољна политика Србије, њени економски и многи други интереси, успешнију су када свет узимају у мноштву. То што је Србија своје стратешке интересе везала за ЕУ, не значи да не треба да има добре односе са Русијом.

Нити се томе противе у Бриселу, нити Москва показује жељу да омета европски пут Србије. Али из спољнополитичких опредељења проистичу и обавезе које треба премеравати апотекарски прецизно јер тај деликатни баланс лако може да се поремети.

Чини ми се да се стекло време да односе Београда и Москве ресетујемо у складу са новим реалностима. Томе би највише могао да помогне бриселски споразум. Србија је данас у независнијој позицији у односу на Москву него раније, што значи да више не би морала да на разне начине плаћа руску подршку ветом у Савету безбедности УН.

Трудио сам се да пажљиво прочитам шта су Руси имали да кажу о споразуму Београда и Приштине. Владимир Путин поновио је да је за Русију све добро што је добро и за Србију. Толико су известили из Сочија.

Руски амбасадор у Београду Александар Чепурин дао ми је више материјала за анализу. Он каже да је Русија „опрезна” због похвала Бриселском споразуму са Запада и посредно упозорава да „доношење одлуке под спољним притиском и без видљивог консензуса Срба у будућности доноси велике проблеме”.

Хладне главе посматрано, Русија не може да буде задовољна преговарањем Београда и Приштине под бриселском капом. Москва је избачена из игре оног тренутка када је косовски проблем променио адресу и из УН – тамо где је Русија моћна – пребачен за Брисел – где Русија може да оствари тек симболичан утицај.

„Бриселски ток”, који су одабрали српски лидери, не може да прође незапажено, мада стичем утисак да би у Београду то желели. Да се не таласа како би се избегло чвршће инсистирање на неким нашим интересима.

Јасно ми је да се одустало од идеје НАТО под руским притиском. Чињеница је да подручје западног Балкана није довршено у интеграционом смислу јер све земље подручја нису у НАТО-у нити у ЕУ, што отвара простор Русији која настоји да то искористи у циљу јачања свог политичког присуства.

Архитектура региона се последњих година променила. Прошло је време означено као Пакс Американа – период од Дејтонског споразума 1995. до проглашења косовске независности 2008. у коме је Вашингтон био велики чувар балканске безбедности. Независност Косова потом је поделила ЕУ.

Пуцањем међународног консензуса око Балкана, САД губе вођство, а Вашингтон добија епитет неког ко у југоисточној Европи више проблема ствара него што их решава.

Уследила је криза зоне евра, што резултира слабљењем амбиције Брисела да регији обезбеди уверљив пут будућих интеграција, подстицај за главне структурне реформе, како у политици, тако и у економији.

Резултат је био балкански вакуум, али није требало дуго чекати да га попуне неки други играчи: расте утицај Русије, Турске, чак и (економски) Израела. Русија постаје велики финансијер у Србији, Црној Гори и Републици Српској, кључним мостобранима сопствених интереса.

Као и раније у историји, тешко је раздвојити политички и економски аспект стратегије Москве. Профит и политички циљеви иду заједно. То је политика је којом је Путин вратио Русију на велику сцену.

Косовско питање, сложени односи Србије са другим земљама западног Балкана, све то помаже да Русија настоји да капитализује сопствени утицај. Хладни рат јесте завршен, али помислити да је тиме означен крај борби за сфере утицаја бескрајно је наивно. Промениле су се методе, циљеви су и даље ту.

Камен темељац руског утицаја јесте гасовод „Јужни ток”. Москва преко инвестиција, пре свега у енергији, настоји да утиче на збивања у појединим земљама. Руси имају најдиректније енергетске интересе на Балкану.

Куповина Нафтне индустрије Србије, „Беопетрола” и улазак на банкарско тржиште Московске и Сбербанке, неке су од кључних руских инвестиција у Србији које износе скоро 1,5 милијарди долара, не рачунајући изградњу крака „Јужног тока” или кредита за обнову српских железница.

У којој мери те инвестиције прати политичка агенда Кремља? „Гаспром” обилно инвестира не само да би обезбедио присутност Русије на Балкану, већ и да би утицао на енергетску политику ЕУ, као и на потписивање енергетског протокола Брисела и Москве.

Србија мора да буде свесна деликатности сопствене позиције, тим више што се брже буде приближавала Унији. Непажња значи да лако можемо да се нађемо између руског чекића и ЕУ наковња.

ЕУ је вишеслојан циљ Србије – демократско устројство, реформисана функционална држава, људска права, независно судство, слободни медији. Много више од економије, донација и инвестиција.

Русија је велика сила са историјским интересима у овом региону, моћан економски, посебно енергетски партнер, али истовремено и држава која, попут Србије, много тога треба да научи о демократији и њеним квалитетима.

Зато приоритете треба прецизно разврстати. Из Брисела узимати оно што се зове „сет вредности”, из Москве инвестиције, енергенте.

Зато ми се допада што је акценат стратешког пријатељства са Русима стављен на економију. Но и ту неке ствари ваља расправити. Да ли ће Руси, рецимо, и даље нама православним Славјанима да продају гас по цени као да смо већ у ЕУ?

За крај бих да отворим једну биће непријатну тему. Где је заједнички интерес да купимо „мигове 29” који се више не производе (Да ли Србија заиста мисли да своје небо може да штити са шест борбених авиона питање је само за нас).

Да будем јасан. Био бих против да земља у овако јадном стању као Србија набавља и америчке „Ф-18”. Све по „повољним кредитима”, ваљда ММФ-а. То ми личи као када би Црна Гора пожелела носач авиона на свом парчету топлог мора.

Драго ми је било када сам прочитао да ћемо заједно са Русима правити оклопна борбена возила која већ имају купце у Кенији и Бангладешу. То је чист обострани интерес. Али шест „мигова”!

Сем психолошке потребе да у региону будемо једини који ће бранити своје небо, не видим у овој врсти посла никакву корист за Србију. Али велику и дугорочну за Русију.

Да нам овај небески пројект није на неки начин наметнут да би Русија на још један начин утврдила балканско упориште? Ако „мигови” не стижу на руски миг, да ли се ради о аутохтоној сервилности из „векова пријатељства”?

Глупост је летети за Брисел „мигом” у време када војници по четири године носе исти џемпер. Гладне цивиле да не помињем.