Анкетни одбори раде, резултати изостају

У парламенту од прошле недеље, а после паузе од једног скупштинског сазива, поново ради анкетни одбор. Овог пута одбор би требало да утврди све чињенице о начину трошења буџетских средстава на територији Косова и Метохије у последњих 12 година. Председник овог тела Момир Стојановић (СНС) уверен је да ће поверени задатак бити урађен до краја, односно да ће се сазнати истина. Међутим, резултати досадашњих анкетних одбора не иду у прилог његовом оптимизму, а ни почетак рада овог не обећава.

Конституисање Анкетног одбора за КиМ почело је са два неуспела покушаја, једном није било кандидата за председника, а други пут су се власт и опозиција посвађали око тога из чијих редова ће он бити. Трећи покушај је успео, али Стојановић је изабран са тачно онолико гласова колико је било неопходно за избор – осам и уз само један опозициони глас из СПО.

Марко Јакшић (ДСС) сматра да је једини циљ овог анкетног одбора, који је основан на предлог ДС-а, да се „Срби са КиМ представе као лопови како би се сакрило признање лажне државе Косово”. Остали опозиционари су љути, јер председник није из њихових редова, што би било у складу са парламентарном праксом.

Стојановић се нада, рекао је после избора, да ће опозиција узети учешћа у раду и тврди да никакве политичке позадине нема иза оснивања овог анкетног одбора. Какав ће епилог рада овог тела бити знаћемо за 120 дана, колико му је дато за рад. Али, с обзиром на ранија искуства тешко да ћемо добити „јединствену истину”.

Од увођења вишестраначја до сада у српском парламенту радило је седам анкетних одбора, ниједан није завршио рад јединственим закључком (власти и опозиције), осим онога који се бавио афером крађе беба.

Први анкетни одбор формиран је после деветомартовских демонстрација опозиције 1991. године. Могло би се рећи да је његов рад имао неке резултате, будући да су оставке поднели челници РТС-а и Радмило Богдановић, министар полиције. Међутим, питање је да ли су ове оставке резултат рада анкетног одбора или политичких преговора, који су текли паралелно, а које су водили председници државе и парламента Слободан Милошевић и Слободан Унковић са опозиционарима и студентима.

Наредни анкетни одбор формиран је крајем 2000. године, а бавио се утврђивањем истине о атентату на Вука Драшковића на Ибарској магистрали, када су погинула четворица функционера СПО. Утврђено је да је реч о организованом криминалу, извештај је усвојен једногласно и ту је био крај, јер одбор нема никакве механизме да натера некога да се појави пред њим или да неко предузме мере које су предложене. Случај „Ибарске магистрале” решен је после убиства премијера Зорана Ђинђића, јер су исти људи били умешани у оба случаја.

Рад анкетног одбора из 2002. године који је требало да утврди да ли је тадашњи председник СРЈ био прислушкиван и да ли је председников кабинет планирао упад у просторије владиног бироа за комуникације одвијао се пред ТВ камерама, а грађани су се могли нагледати свакаквих сцена. Шта рећи, кад су конобари и кувари морали да сведоче о броју кафа које су унели у председников кабинет. Овај одбор потврђује сумњичавост оних који се увек питају шта је позадина анкетних одбора, јер је прича о томе да је Коштуничин кабинет тражио од војске да упадне у Биро за комуникације, зато што је Коштуница веровао да га одатле прислушкују, лансирана када је Коштуница сменио Небојшу Павковића са места начелника Генералштаба ВСРЈ. На крају је утврђено да прислушкивања није било, а намера упада јесте, али се овај извештај никада није појавио на седници парламента.

Директан ТВ пренос имао је и одбор, којем је председавао Александар Вучић, као опозиционар из СРС-а, а који је почетком 2004. године утврђивао да ли је било злоупотреба око извоза струје и пословања ЕПС-а и компанија ЕФТ и „Интерфејс”. Стручњаци за ову област су исте податке различито тумачили, чланови одбора су до краја остали подељени, тројица су написала свој, Вучић свој извештај, Драган Рајчић (НС) није подржао ниједан, прикупљен материјал је отишао у полицију…

Сличан епилог имао је и Анкетни одбор за испитивање злоупотреба на изборима за Скупштину Београда, основан крајем 2004. године. Неправилности је било закључено је, али није било сагласности да ли је то било прекрајање изборне воље грађана. Почетком 2005. године радио је и анкетни одбор који је требало да испита приватизацију аранђеловачког „Књаза Милоша”, али су чланови и овде остали подељени, па није било конкретних резултата.

Једини анкетни одбор који је био донекле успешан јесте онај који је формиран 2005. године, који се бавио случајем несталих беба из породилишта. Једногласно је закључено да су сумње родитеља у више случајева оправдане, а предложено је специјалном тужилаштву и одељењу за борбу против организованог криминала Окружног суда да се истраже пријаве. Али, овај одбор је имао шансу, јер тема није имала никакве везе са политиком, нити неким економским центрима моћи.

Противници формирања анкетних одбора, па и они који касније узму учешћа у њиховом раду, увек су тврдили да они служе једино за промоцију политичара, или неке странке, или за обрачун са политичким противником. И рад свих ових анкетних одбора показује да те сумње нису без основа.