Између симфоније и борбеног атеизма

За разлику од Цркве, која је призвана да буде небо на земљи (иако, наравно, на њиви божјој, поред жита, има и кукоља), и да људе приводи Христу, богу љубави, а не инквизиторским насиљем, задатак државе није у томе да створи рај на земљи. Морални смисао постојања државе јесте употреба земаљских средстава, од права до силе, ради ограничавања зла и подржавања добра (Рим. 13,3–4).Како је говорио Владимир Соловјов:она не треба да покушава да створи земни рај него да спречи да на земљи не завлада пакао.

Између Цркве и државе могу се успоставити четири врсте односа: симфонија, кад Црква и држава сарађују на спасењу људских душа и охристовљењу друштва, чега је симбол двоглави орао под круном с крстом (православна монархија, од цара Константина до Николаја Другог Романова, која је, повремено, била угрожена цезаропапизмом, настојањем монарха да преузме власт над Црквом); папоцезаризам (када црквени поглавари желе и политичку власт и моћ, што је, вековима, био изазов за ватикански модел хришћанства); секуларизам (када је Црква одвојена од државе, али њихов однос је заснован на начелу узајамне трпељивости и уважавања, као и сарадње у областима значајним за напредак заједнице); борбено безбожништво (када држава стреми да уклони Цркву из јавног живота и преузме власт над погледом на свет својих грађана, чему, после нацизма и комунизма,стреми глобалистички секуларизам, све присутнији у земљама Европске уније, у којима, као у Великој Британији недавно, почињу да се боре за право да носе крстић око врата, што веома личи на ситуацију у Совјетском Савезу некад.

Дакле, с обзиром на доба у коме живимо (све даље од симфоније, а све ближе секуларном моделу који прераста у агресивно атеистички), задатак Цркве је да подсећа, као и увек, да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека” и да „правда држи земљу и градове”.Као што је један руски духовник рекао бољшевицима: ,,Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос.”

Стање у нас: У Србији,на први поглед, као да постоји симфонија Цркве и државе: веронаука је у школама, новцем из буџета финансирају се минималне основе пензионог осигурања свештеника, епископ се налази на челу РРА, политичари се сликају са црквеним великодостојницима... Али, у суштини, сваки покушај јерархије да се укључи у решавање насушних потреба заједнице (која је, по резултатима свих новијих пописа,конфесионално изразито православна ), почев од Бриселског споразума до питања уласка у Европску унију, наилази на оштре нападе, како у „другосрбијанским” круговима, тако и међу политичарима на власти.

Јасно је да Свети архијерејски Сабор СПЦ има право на слободно изражавање свог става, поготово кад је идентитетско питање Косова и Метохије на дневном реду. Али, јасно је и да је то изражавање става често декларативно, без веће систематичности и озбиљности. Није ни чудо: ако ништа друго, из депеша „Викиликса” смо сазнали да је део епископа,скупа са претходном влашћу, био укључен у израду „домаћих задатака” западне империје (уклањање „некооперативног” епископа рашко-призренског Артемија,који је био кључна препрека пројекту „Независног Косова” 2010.године). После тога је тешко остати доследан у одбрани Свете земље.Ипак,како рекоше источни патријарси у својој посланици из 1848. године, у Православној цркви ниједан епископ сам по себи, па ни Сабор епископа сам по себи,није апсолутни чувар светог предања и вере, него предање (па и оно државотворно) чува сав народ божји. Тај народ,вековима, зна вредност светосавско-косовског завета.И у томе је наша нада.

Књижевник, новинар, православни публициста