Između simfonije i borbenog ateizma

Za razliku od Crkve, koja je prizvana da bude nebo na zemlji (iako, naravno, na njivi božjoj, pored žita, ima i kukolja), i da ljude privodi Hristu, bogu ljubavi, a ne inkvizitorskim nasiljem, zadatak države nije u tome da stvori raj na zemlji. Moralni smisao postojanja države jeste upotreba zemaljskih sredstava, od prava do sile, radi ograničavanja zla i podržavanja dobra (Rim. 13,3–4).Kako je govorio Vladimir Solovjov:ona ne treba da pokušava da stvori zemni raj nego da spreči da na zemlji ne zavlada pakao.

Između Crkve i države mogu se uspostaviti četiri vrste odnosa: simfonija, kad Crkva i država sarađuju na spasenju ljudskih duša i ohristovljenju društva, čega je simbol dvoglavi orao pod krunom s krstom (pravoslavna monarhija, od cara Konstantina do Nikolaja Drugog Romanova, koja je, povremeno, bila ugrožena cezaropapizmom, nastojanjem monarha da preuzme vlast nad Crkvom); papocezarizam (kada crkveni poglavari žele i političku vlast i moć, što je, vekovima, bio izazov za vatikanski model hrišćanstva); sekularizam (kada je Crkva odvojena od države, ali njihov odnos je zasnovan na načelu uzajamne trpeljivosti i uvažavanja, kao i saradnje u oblastima značajnim za napredak zajednice); borbeno bezbožništvo (kada država stremi da ukloni Crkvu iz javnog života i preuzme vlast nad pogledom na svet svojih građana, čemu, posle nacizma i komunizma,stremi globalistički sekularizam, sve prisutniji u zemljama Evropske unije, u kojima, kao u Velikoj Britaniji nedavno, počinju da se bore za pravo da nose krstić oko vrata, što veoma liči na situaciju u Sovjetskom Savezu nekad.

Dakle, s obzirom na doba u kome živimo (sve dalje od simfonije, a sve bliže sekularnom modelu koji prerasta u agresivno ateistički), zadatak Crkve je da podseća, kao i uvek, da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka” i da „pravda drži zemlju i gradove”.Kao što je jedan ruski duhovnik rekao boljševicima: ,,Vi ćete pobediti, ali posle svih pobednika pobediće Hristos.”

Stanje u nas: U Srbiji,na prvi pogled, kao da postoji simfonija Crkve i države: veronauka je u školama, novcem iz budžeta finansiraju se minimalne osnove penzionog osiguranja sveštenika, episkop se nalazi na čelu RRA, političari se slikaju sa crkvenim velikodostojnicima... Ali, u suštini, svaki pokušaj jerarhije da se uključi u rešavanje nasušnih potreba zajednice (koja je, po rezultatima svih novijih popisa,konfesionalno izrazito pravoslavna ), počev od Briselskog sporazuma do pitanja ulaska u Evropsku uniju, nailazi na oštre napade, kako u „drugosrbijanskim” krugovima, tako i među političarima na vlasti.

Jasno je da Sveti arhijerejski Sabor SPC ima pravo na slobodno izražavanje svog stava, pogotovo kad je identitetsko pitanje Kosova i Metohije na dnevnom redu. Ali, jasno je i da je to izražavanje stava često deklarativno, bez veće sistematičnosti i ozbiljnosti. Nije ni čudo: ako ništa drugo, iz depeša „Vikiliksa” smo saznali da je deo episkopa,skupa sa prethodnom vlašću, bio uključen u izradu „domaćih zadataka” zapadne imperije (uklanjanje „nekooperativnog” episkopa raško-prizrenskog Artemija,koji je bio ključna prepreka projektu „Nezavisnog Kosova” 2010.godine). Posle toga je teško ostati dosledan u odbrani Svete zemlje.Ipak,kako rekoše istočni patrijarsi u svojoj poslanici iz 1848. godine, u Pravoslavnoj crkvi nijedan episkop sam po sebi, pa ni Sabor episkopa sam po sebi,nije apsolutni čuvar svetog predanja i vere, nego predanje (pa i ono državotvorno) čuva sav narod božji. Taj narod,vekovima, zna vrednost svetosavsko-kosovskog zaveta.I u tome je naša nada.

Književnik, novinar, pravoslavni publicista