Пруга дуга пола столећа

Панчево – У Панчево је стигла радосна вест: на јесен почиње изградња другог колосека пруге ка Београду. Мало ко из овог града није путовао возом који саобраћа на једној од најпрометнијих путних праваца наше железнице.

Половином педесетих година прошлог века, када је путем ка главном граду из Панчева саобраћао само један „Реноов“ аутобус, за који се никада није знало хоће ли стићи на одредиште, неколико хиљада студената и радника је сваког дана одлазило преко Дунава возом ка Београду. Воз који је полазио већ у пола пет, са станице крај Тамиша, до београдске Дунав-станице је возио читав сат. Време је било „наштимовано“ за сменске раднике, па су студенти из Панчева на факултете стизали два сата пре почетка предавања. Седамдесетих година прошлог века, станица „Панчево центар” је угашена, на штету грађана који то никада нису опростили ни Железници ни својим урбанистима. Парњача је, пак, још дуго возила студенте и раднике у вагонима треће класе, као и понеки теретни вагон на крају композиције. Градом је дуго кружила анегдота о томе како је тадашњи председник општине Вита Сударски обмануо госте из иностранства, покушавши да сакрије истину да парњаче још увек саобраћају нашим пругама.

У то време, а беше то седамдесетих година прошлог века, Панчево су походили руководиоци француског града Булоњ Бијанкура, са којим се наш град нетом побратимио. Аутомобил у којем су били Сударски и гости из Француске зауставио се пред рампом. Док су гости чекали да прође воз, поред њих је протутњала стара парњача са вагонима као из вестерн филмова. „Код вас су парне локомотиве још у употреби?”, оте се једном од виђених гостију. Познат по духовитости и брзом реаговању, Сударски је одговорио: „Ма никако, налетели смо управо у тренутку када се снима филм“.

Није било боље среће ни са „брзим пругама“. Беовоз је стигао у Панчево за нову 1993. годину, али само за потребе избора. Онда је све почекало неколико месеци. Тада је воз који опет није преваљивао релацију од 14 километара „за 15 минута“, како је обећано, стигао само до станице „Панчево Аеродром“, а тек неколико година касније до „Предграђа“ и станица „Стрелиште” и „Стаклара”. Нажалост, електрификација пруге Београд–Панчево није обављена до станице на Тамишу, уз образложење панчевачких урбаниста да град треба да „изађе на реку“. Многи се са тим нису сложили, али нико их није ни питао шта мисле.

Од пре две године, опет је актуелна прича о „изласку на реку“, али, извесно је, ни други колосек неће доћи до некада најпопуларније железничке станице у јужном Банату. Панчевци још увек чекају да им град изађе на Тамиш. Ваљда због тога.