Бескућници и подстанари

Питање за милион динара могло би да гласи: "Шта је Музеј историје Југославије, а где је Историјски музеј Србије?" Прошле јесени у време одржавања Октобарског салона у Музеју "25. мај" наш редакцијски телефон се усијао од позива грађана јер у новинама где су објављени важни телефони нису могли да пронађу Музеј "25. мај" под тим именом. Објављен је телефон Музеја историје Југославије, којем Музеј "25. мај" припада. Али, који проценат грађана то зна?
Шта ћете рећи страном туристи који вас на улици запита где се налази Музеј града Београда?

И док се у свету граде велелепни музеји од преко стотину хиљада квадратних метара чије зграде вреде исто толико милиона долара, наши музеји не само да вапе за вишком простора, него чак немају ни сопствене зграде, па су неки већ деценијама у подстанарском статусу. То је случај са Музејом примењене уметности који је недавно дошао у ситуацију да нема средства да плати кирију!

Музеј примењене уметности се од оснивања 1950. године налази у згради у Улици Вука Караџића 18 која није наменски подигнута за потребе музеја. Зграду је као стамбено-пословну палату (1927-29) подигла породица Челебоновић. После Другог светског рата зграда је делимично национализована, а користило ју је Министарство грађевина све до 1950, када је у њу смештен Музеј примењене уметности. Током времена, како су се фондови увећавали, упркос реконструкцији из седамдесетих година, расположиви простор од око 2.800 квадратних метара постајао је тесан.

Историја селидбе

Иницијатива Министарства културе из 2003. да МПУ добије нову зграду на Косанчићевом венцу наишла је на одобравање и подршку надлежних градских и урбанистичких субјеката. Нацрт још није усвојен и очекује се да то буде у мају месецу. Поступак доделе парцеле и привођење намени је у току.

– Потенцијална локација за нову зграду налази се у непосредној близини, са леве стране од улаза зграде Ректората уметности на Косанчићевом венцу. Будућа зграда Музеја могла би да се развије каскадно, у више нивоа, следећи природан пад терена до Карађорђеве улице, са могућношћу да се она и премости. Тако би се зграда Музеја спустила до саме обале реке Саве. На тај начин би се добила оптимална квадратура од 12.000 квадратних метара, као трајно решење смештаја МПУ, каже Милица Цукић, задужена за односе са јавношћу у МПУ.

У новој згради галеријски простор за сталну поставку и повремене изложбе имао би 5.000 квадрата, док би депои за смештај експоната заузимали 2.000 квадрата. Музеј би имао репрезентативан хол са портирницом, вишенаменску салу за пратеће програме, кафетерију, продајну галерију, апартман за госте, конзерваторске и препараторске радионице, фото-атеље, библиотеку са читаоницом...

Историјски музеј Србије је најчешће сељен музеј у новијој историји, чак десетак пута. Само у последње две године сељен је три пута. Најпре је био у згради Владе Србије у Немањиној, потом у Ботићевој улици. Затим у Панчеву, па у Улици Ђуре Јакшића у згради Музеја науке и технике! Свака селидба, по речима Андреја Вујиновића, директора ове институције, подразумевала је селидбу канцеларија и 30.000 експоната! По националном инвестиционом плану добио је милион динара, и сада би требало да добије просторије за сталну поставку у згради на Тргу Николе Пашића. За сада је стална поставка, која представља Први и Други српски устанак, у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру.

Није Историјски музеј Србије једини бескућник из те породице у овом граду. Апсолутни рекордер у чекању сопствене зграде је Музеј града Београда! Тек недавно, после 103 године чекања, добио је зграду у Ресавској улици која је одувек припадала војсци. У међувремену, и овај музеј памти само селидбе. Од 1903. на овамо Музеј града "шетао се" од Узун Миркове до Улице краља Петра, па до Косовске и, коначно садашње и ваљда последње привремене адресе у Змај Јовиној улици. У два наврата, 1954. и 1976. године, расписиван је конкурс за изградњу нове зграде Музеја, али конкурси нису успели. Нова зграда у Ресавској има око 8.200 квадрата. Ту ће се, након реновирања овог простора, уселити збирке у распону од неолита до савремених политичких плаката. Изложбени простор заузимаће око 3.000 квадратних метара, а фундус од око 130.000 предмета биће наравно ревидиран, да би се проверило шта је пропало током последње 103 године. Парадокс је што је Музеј града увек био уписан у туристичке водиче, па је било и компликовано и непријатно објаснити страним и домаћим туристима да тај музеј, у ствари, нема зграду и да су експонати по неким канцеларијама на разним адресама.

Још једна зграда на Ушћу

Музеј савремене уметности, такође, има проблем са простором. Зграда на Ушћу одавно је постала тесна за оно што се зове савремена уметност. Од 10. јуна и овај музеј чекаће реконструкцију.

Сви пројекти су готови, чека се формирање владе и зелено светло из МИП-а да би се расписао тендер за генералног извођача. У скоријој будућности почеће и изградња нове зграде, тачније анекса на потесу према Пословној згради Ушће. Ових дана на тродневној радионици учествовало је 45 иностраних архитеката који су се бавили израдом пројекта новог анекса Музеја савремене уметности. Зашто је Музеју на Ушћу потребан нови простор?

– Кроз анекс смо тражили 15.000 квадрата новог простора, што значи да су наше потребе: проширење депоа и подземних конзерваторских радионица, а у горњим нивоима би нам требало од две до 3.000 квадрата за изложбе. Неопходан је и простор за едукативне програме музеја. Пре свега, за регионални истраживачки центар, сала за предавања, семинаре, за перформинг уметност и мање музичке комаде. Потребан нам је и простор који ће представљати зачетак музеја телевизије, фотографије, дизајна и архитектуре, јер савремена уметност више не може да се изолује од ових медија. Зграда Музеја на Ушћу има за сада око пет и по хиљада квадрата без пратећих објеката. Повећан број квадрата обухватиће и музејску радњу и велику библиотеку, да би ова зграда као споменик културе заиста могла да се конзервира са својом збирком 20. века, каже Бранислава Анђелковић, директорка Музеја савремене уметности.

Народни музеј је 2003. скинуо сталну поставку због реконструкције, а ових дана затвара се потпуно због амбициозног четворогодишњег пројекта реконструкције. Још осамдесетих година прошлог века простор којим Музеј располаже постао је скучен и недовољан за обављање редовних музејских делатности. Нова организација простора повећаће простор музеја за око 30 одсто, а простор за излагање за 250 одсто без промена структуре зграде и њене неокласицистичке фасаде. Укупна сума која је потребна за реконструкцију Народног музеја износи око 25 милиона евра!

У Министарству културе апострофира се и тешко стање Природњачког музеја којем, такође, мањка простор за сталну поставку и потребна је доградња простора.

Ствари се колико-толико померају са мртве тачке и добро је што су и музеји дошли на ред. Београд није град који живи од музејског туризма, мада има шта да покаже. Имамо и Реноара и Пикаса и Рубенса и Винчанску статуету и Надежду Петровић и Саву Шумановића... Београд заслужује да има музеје достојне европских стандарда, а вредна уметничка дела заслужују да се нађу у одговарајућим условима чувања и излагања. То заслужује и овдашња музејска публика која није многобројна, али је њен број стабилан.

Онима који никада, осим са школском екскурзијом, нису ушли у неки наш музеј, овај текст није ни намењен.

--------------------------------------------------------------------------

С оне стране зида

Статус Музеја историје Југославије, највећег музејског комплекса у Србији, је својеврсни парадокс. Љиљана Цетинић, директорка МИЈ, од почетка свог мандата бије битку да се укине Уредба донета 1996. године по којој је део који припада овом музеју дат Слободану Милошевићу на коришћење. То су зграде иза подигнутог зида који одваја овај део од остатка музејског комплекса на Дедињу. Уредба још није укинута, зид и даље стоји. Приступ делу експоната који се, такође, налазе са оне стране зида у кружној згради је такође дуго био онемогућен. Од доскорашње Савезне владе ни помоћник републичког министра културе Миладин Лукић није добио дозволу за приступ, а Љиљана Цетинић, као директорка добила је дозволу тек после упорних покушаја. Ту се налазе експонати који припадају збирци МИЈ и чија је судбина у влажним подрумима крајње неизвесна.

--------------------------------------------------------------------------

Нова визија

Народни музеј у Београду је годинама у катастрофалном стању. Неке електричне инсталације нису мењане од 1903. године! Реконструкција подразумева стварање безбедних услова за нормалан рад, чување експоната, безбедне инсталације, стварање простора за одговарајућу комуникацију са публиком. Пројекат архитекте др Милана Ракочевића претвориће ово здање у музеј 21. века. Нова визија подразумева иновативну, информативну, динамичну поставку која ће показати сва лица Србије и идентитет овог простора.