С Буњуелом, једном давно у Венецији

То ми је био најсрећнији дан у животу када сам се пробудио рано изјутра и осетио да ме жене више не интересују. Ову лепу мисао саопштио је шпански режисер Луис Буњуел (1900–1983) у интервјуу који је дао за париски ,,Монд”. Имао сам срећу да будем у Венецији, на фестивалу, с филмом ,,Јутро” који је био у конкуренцији с Буњуеловом ,,Лепотицом дана”. На конференцији за медије новинари су се мање интересовали за филм а више за пријатеље Буњуела – Фредерика Гарсијa Лорку и Далија. Као студенти у Мадриду то је била чувена тројка. Један другоме читали су своје записе о филму, сликарству и литератури. На питање новинара о Лорки Буњуел је испричао како му је Лорка, њему и Далију, почео да чита једну драму. Луис је Лорку прекинуо у читању добацивши – твоја драма је ,,обично срање”. И Дали је исто мислио – ,,Миерда”, рече. Како је филм ,,Лепотица дана” на фестивалу у Венецији добио прву награду, имали смо срећу Милена, Смоки и ја, уз преводиоца Поповића, да се нађемо на слављеничкој вечери. Нисам се усудио да Буњуела питам шта мисли о нашем филму ,,Јутро”, па сам се највише интересовао за његов први филм ,,Андалузијски пас”, снимљен 1929. године, који је међу најбољим филмовима на свету. Буњуел ми мрзовољно објасни како један филм настаје. Сањао сам, рече, оштар облак како сече Месец и бријач који сече људско око. Тај сан испричам Далију, а он ми рече да је прошле ноћи сањао људску руку пуну мрава. Пита ме да од ова два сна направимо филм. Оћута, пали цигарету, а његов продуцент Силберман наставља причу. Нико није хтео да финансира овакву идеју. Буњуел је добио нешто новца од мајке, али је све то потрошио банчећи по баровима Париза. Почели су ипак снимање с пријатељима који су пристали да играју без хонорара. Данас је тај филм уџбеник у историји филма. Приказан исте 1929. године добио је највеће похвале критике, али не и од публике. ,,Монд” је писао да је на једној пројекцији, када бријач сече око, једна жена у публици побацила.

Пишући о Буњуелу мало сам се устручавао да пишем нешто више о вечери на фестивалу у Венецији 1967. године, после доделе награда. Буњуелова ,,Лепотица дана” је добила прву награду, али за најбољег глумца проглашен је Смоки за улогу у филму ,,Јутро”. Критичари целог света су прогласили ,,Јутро” за најбољи филм фестивала, а за најбољу глумицу Милену Дравић. За нас је то било више него много, и док седимо на вечери са Буњуелом, уз њега је продуцент Силберман, а уз нас преводилац за све језике Никола Поповић, представник ,,Југофилма”. Ја сам знао скоро све филмове које је Буњуел снимио у Европи, и већину коју је снимио у Мексику. Хтео сам да га питам за многе филмове, за ,,Златно доба”, Виридијана”, ,,Симон Пустињак”, ,,Дискретни шарм буржоазије, башка ,,Фантом слободе”. Али за наш сто, срдачно дочекан, дошао је писац и филмски критичар Растислав Јурењев. Он се познавао са Буњуелом, честитао му је награду и на лепом шпанском му рече (преводилац Поповић ради), да је филм ,,Лепотица дана” добар, али да је од његовог филма бољи филм ,,Јутро”. Буњуел устаде, пољуби Растислава, и рече: Си, сењор. Милена, Смоки и ја правили смо се као да то нисмо чули. Продуцент Силберман наздрави и да бих некако прекинуо своју збуњеност због похвале упитах Силбермана, док Буњуел и Растислав пију још једну чашу вина, о Буњуеловом филму ,,Дискретни шарм буржоазије”. Буњуел је волео да се игра изјавама. Говорио је за америчке новине. На питање новинара: „Да ли ћете добити Оскара за ’Дискретни шарм буржоазије’”, одговорио је: „Наравно да ћу добити Оскара, већ сам тражио од жирија Оскара и за то сам им платио 25.000 долара, колико су ми тражили. Американци имају много мана, али су људи од речи кад их платите...”

И без ове шале о потплаћивању ,,Дискретни шарм буржазије” је добио Оскара. Морам да додам да је у већини филмова Буњуел имао сарадника писца и сценаристу Жан-Клод Каријерa. Уз његову помоћ Буњуел је написао своју аутобиографију ,,Мој последњи уздах”.

А мој први и највећи уздах је у вези с филмом Буњуела ,,Тај мрачни предмет жеља”. То је филм који говори о немогућности поседовања женског тела.

Да додам како се Буњуел сваког дана налазио уз пиће и цигарете са старим пријатељима. Остао је забележен његов одговор: „Док чекам ропац, на измаку живота, често размишљам како да се последњи пут нашалим. Позваћу своје пријатеље убеђене атеисте, као што сам и сам. Позваћу свештеника и на велико згражавање пријатеља ја ћу се исповедити, молити за опроштај свих својих грехова и примити последњу причест. Окренућу се на бок и умрети. Постоји и нешто за чим жалим – то што нећу знати шта се догађа после мене. Напустићу овај свет као да остављам неки фељтон усред читања. Ову радозналост у вези с тим шта ће бити после моје смрти раније нисам имао, или је била мање изражена, јер се мој свет није тако брзо мењао. Морам нешто да признам – упркос томе што мрзим ширење информација, волео бих да устанем из мртвих сваких десет година, отрчим до првог киоска и купим новине. Ништа више не бих тражио. С новинама под мишком, онако блед, вратио бих се на гробље да читам шта има ново у свету. А онда бих поново заспао, задовољан што сам миран и заштићен у гробу...