Издајник чучи у свима нама

– Био сам у Београду када је ова земља имала неко друго име. Тада сам био млад. Било је то пре „хиљаду” година – каже Сорж Шаландон, француски писац и новинар, гост Молијерових дана, коме ће вечерас у Француском институту бити уручена Гонкурова награда студената Србије за 2012. годину (у 17.30 сати, а у 18.30 следи пишчево вече).

Наши студенти су прошле године, први пут додељујући ову награду, међу књигама које су биле у најужем избору за Гонкурову награду у Француској, изабрали његов роман „Повратак у Килибегз”. Мада правог „Гонкура” није добио, овај роман о издаји овенчан је Великом наградом за роман Француске академије.

Сорж Шаландон, који је 34 године радио као новинар у часопису „Либерасион” (добитник је новинарске награде „Алберт–Лондон” 1988), да би после тога прешао у сатирични „Канар аншене” („Оковани патак”), написао је пет романа и осим награде Француске академије добио и награду „Медичи” за роман „Обећање”.

„Повратак у Килибегз”, објављен и код нас у издању „Геопоетике”, у преводу Јелене Стакић. Инспирисан је случајем Дениса Доналдсона, припадника ирске партије Шин фејн, који је убијен када је откривено да је био британски агент, а са којим се Шаландон иначе спријатељио током заједничког новинарског рада у Белфасту.

Болно откриће да му је пријатељ двоструки агент прво га је инспирисало да напише роман „Мој издајник” да би се, затим, у роману „Повратак у Килибегз” ставио у кожу издајице.

Да ли вас је изненадило то што су српски студенти прошле године изабрали вашу књигу за овде тек установљену Гонкурову награду студената Србије?

Изненадило? Наравно. Пре свега због речи „Србија”, затим због речи „Гонкур”. Бити на списку ове престижне награде је само по себи изненађење. Напустити тај списак саставни је део живота једне књиге и означава крај једне авантуре.

Но, сада вам саопштавају једну чудну вест. Реч „Гонкур” пустила је корен негде другде, далеко од моје земље. Обавештавају вас да су се тамо негде, у Србији, студенткиње и студенти сусрели са ратом у Ирској, са отпором једног народа, као и са борцем Тајроном Михеном, који је за мене пријатељ, брат, а ипак издајица.

Дакле, на неком другом језику, у некој другој култури, неки млади људи прожети другом историјом, другим ранама и драмама, ушли су у Белфаст очима Француза Антоана, наратора овог романа. Они су били уз њега у његовим убеђењима, његовом открићу рата, његовој зебњи од издаје. Штитећи ову књигу, они деле његов бол. Јер књижевна награда увек штити речи.

У којој мери је Денис Доналдсон, који вас је инспирисао за роман „Повратак у Килибегз”, присутан у лику Тајрона Михена, јунака ваше књиге?

Тајрон Михен није Денис. Ја нисам Антоан. Денис је убијен кад је имао 55 година, ја сам „убио” Тајрона у 81. години. Али оно што ова два човека спаја јесу Ирска, борба и издаја. Нисам хтео да издам Дениса онако како је он издао. Из поштовања према његовој породици и деци, према пријатељству које сам осећао према њему, нисам му дао то име, те године, тај поглед. Међутим, желео сам да његова издаја буде идентична Денисовој, да узбуди, исквари и повреди све око себе, као што је учинила у стварности. Желео сам и да све буде истинито. Сваки датум, свака чињеница, сваки испаљени метак. Додао сам ирској борби фиктивни лик Тајрона. Па иако нисам Антоан, повређен сам колико и он и, као и њему, било ми је тешко да оставим своју срџбу иза себе.

У тој књизи дали сте реч издајици. Ако то значи да сте га разумели, да ли значи и да сте му опростили издају?

Нисам га разумео нити сам му опростио. Пошто сам написао роман „Мој издајник”, који говори о Денисовој, односно Тајроновој причи виђеној очима изданог Антоана, није ми било ништа мање болно. Било ми је потребно да превазиђем своје сузе и да његове осетим на свом лицу. Дакле, написао сам „Повратак у Килибегз” и дао реч издајнику. Осећао сам обавезу да кажем да обојица чуче у нама, и издајица и издани, два подједнака монструма. Нико никада неће сазнати који од њих спава у утроби све док живот не пробуди једног или другог. Ја сам одлучио да пробудим обојицу. Себе изданог и себе издајицу. На тај начин сам приказао две непријатељске слике једне исте приче. Волео сам себе у Антоану, а мрзео у Тајрону. Или можда обрнуто. Једино моја душа зна. Тек тада, не осуђујући ниједног, успео сам да затворим тај гроб. Или бар готово да га затворим…

За „Либерасион” сте радили 34 године и извештавали са многих ратних подручја. Јесте ли осетили страх?  

Радио сам у Либану, Ирану, Ираку, Авганистану, Сомалији. Наравно, осетио сам страх, не од рата него од нас самих. Свих нас. Страх од онога у шта се претварамо, ми, обични мушкарци и жене, кад држимо оружје у руци. Страх, јер понекад нема другог избора осим рата и сви ми то знамо. Ноћу сањам неку мртву децу. Устајем из кревета да бих погледао своју како дишу, да будем сигуран да су још ту. У рату сам научио следеће: убити значи умрети.

Каква су ваша искуства из сатиричног листа „Канар аншене”?

„Канар аншене” је настао 1915. године. За мене је сатирична штампа јасна информација представљена уз намигивање. Нема ту презира, цинизма, ничега што понижава. Смех и осмех су опасно оружје. Французи то знају и користе га на сјајан начин.

Узгред, имате ли неки сатирични коментар на ово незадовољство Француза које кулминира у последње време?

Француско незадовољство није актуелност него стуб који треба чувати.