Izdajnik čuči u svima nama

– Bio sam u Beogradu kada je ova zemlja imala neko drugo ime. Tada sam bio mlad. Bilo je to pre „hiljadu” godina – kaže Sorž Šalandon, francuski pisac i novinar, gost Molijerovih dana, kome će večeras u Francuskom institutu biti uručena Gonkurova nagrada studenata Srbije za 2012. godinu (u 17.30 sati, a u 18.30 sledi piščevo veče).

Naši studenti su prošle godine, prvi put dodeljujući ovu nagradu, među knjigama koje su bile u najužem izboru za Gonkurovu nagradu u Francuskoj, izabrali njegov roman „Povratak u Kilibegz”. Mada pravog „Gonkura” nije dobio, ovaj roman o izdaji ovenčan je Velikom nagradom za roman Francuske akademije.

Sorž Šalandon, koji je 34 godine radio kao novinar u časopisu „Liberasion” (dobitnik je novinarske nagrade „Albert–London” 1988), da bi posle toga prešao u satirični „Kanar anšene” („Okovani patak”), napisao je pet romana i osim nagrade Francuske akademije dobio i nagradu „Mediči” za roman „Obećanje”.

„Povratak u Kilibegz”, objavljen i kod nas u izdanju „Geopoetike”, u prevodu Jelene Stakić. Inspirisan je slučajem Denisa Donaldsona, pripadnika irske partije Šin fejn, koji je ubijen kada je otkriveno da je bio britanski agent, a sa kojim se Šalandon inače sprijateljio tokom zajedničkog novinarskog rada u Belfastu.

Bolno otkriće da mu je prijatelj dvostruki agent prvo ga je inspirisalo da napiše roman „Moj izdajnik” da bi se, zatim, u romanu „Povratak u Kilibegz” stavio u kožu izdajice.

Da li vas je iznenadilo to što su srpski studenti prošle godine izabrali vašu knjigu za ovde tek ustanovljenu Gonkurovu nagradu studenata Srbije?

Iznenadilo? Naravno. Pre svega zbog reči „Srbija”, zatim zbog reči „Gonkur”. Biti na spisku ove prestižne nagrade je samo po sebi iznenađenje. Napustiti taj spisak sastavni je deo života jedne knjige i označava kraj jedne avanture.

No, sada vam saopštavaju jednu čudnu vest. Reč „Gonkur” pustila je koren negde drugde, daleko od moje zemlje. Obaveštavaju vas da su se tamo negde, u Srbiji, studentkinje i studenti susreli sa ratom u Irskoj, sa otporom jednog naroda, kao i sa borcem Tajronom Mihenom, koji je za mene prijatelj, brat, a ipak izdajica.

Dakle, na nekom drugom jeziku, u nekoj drugoj kulturi, neki mladi ljudi prožeti drugom istorijom, drugim ranama i dramama, ušli su u Belfast očima Francuza Antoana, naratora ovog romana. Oni su bili uz njega u njegovim ubeđenjima, njegovom otkriću rata, njegovoj zebnji od izdaje. Štiteći ovu knjigu, oni dele njegov bol. Jer književna nagrada uvek štiti reči.

U kojoj meri je Denis Donaldson, koji vas je inspirisao za roman „Povratak u Kilibegz”, prisutan u liku Tajrona Mihena, junaka vaše knjige?

Tajron Mihen nije Denis. Ja nisam Antoan. Denis je ubijen kad je imao 55 godina, ja sam „ubio” Tajrona u 81. godini. Ali ono što ova dva čoveka spaja jesu Irska, borba i izdaja. Nisam hteo da izdam Denisa onako kako je on izdao. Iz poštovanja prema njegovoj porodici i deci, prema prijateljstvu koje sam osećao prema njemu, nisam mu dao to ime, te godine, taj pogled. Međutim, želeo sam da njegova izdaja bude identična Denisovoj, da uzbudi, iskvari i povredi sve oko sebe, kao što je učinila u stvarnosti. Želeo sam i da sve bude istinito. Svaki datum, svaka činjenica, svaki ispaljeni metak. Dodao sam irskoj borbi fiktivni lik Tajrona. Pa iako nisam Antoan, povređen sam koliko i on i, kao i njemu, bilo mi je teško da ostavim svoju srdžbu iza sebe.

U toj knjizi dali ste reč izdajici. Ako to znači da ste ga razumeli, da li znači i da ste mu oprostili izdaju?

Nisam ga razumeo niti sam mu oprostio. Pošto sam napisao roman „Moj izdajnik”, koji govori o Denisovoj, odnosno Tajronovoj priči viđenoj očima izdanog Antoana, nije mi bilo ništa manje bolno. Bilo mi je potrebno da prevaziđem svoje suze i da njegove osetim na svom licu. Dakle, napisao sam „Povratak u Kilibegz” i dao reč izdajniku. Osećao sam obavezu da kažem da obojica čuče u nama, i izdajica i izdani, dva podjednaka monstruma. Niko nikada neće saznati koji od njih spava u utrobi sve dok život ne probudi jednog ili drugog. Ja sam odlučio da probudim obojicu. Sebe izdanog i sebe izdajicu. Na taj način sam prikazao dve neprijateljske slike jedne iste priče. Voleo sam sebe u Antoanu, a mrzeo u Tajronu. Ili možda obrnuto. Jedino moja duša zna. Tek tada, ne osuđujući nijednog, uspeo sam da zatvorim taj grob. Ili bar gotovo da ga zatvorim…

Za „Liberasion” ste radili 34 godine i izveštavali sa mnogih ratnih područja. Jeste li osetili strah?  

Radio sam u Libanu, Iranu, Iraku, Avganistanu, Somaliji. Naravno, osetio sam strah, ne od rata nego od nas samih. Svih nas. Strah od onoga u šta se pretvaramo, mi, obični muškarci i žene, kad držimo oružje u ruci. Strah, jer ponekad nema drugog izbora osim rata i svi mi to znamo. Noću sanjam neku mrtvu decu. Ustajem iz kreveta da bih pogledao svoju kako dišu, da budem siguran da su još tu. U ratu sam naučio sledeće: ubiti znači umreti.

Kakva su vaša iskustva iz satiričnog lista „Kanar anšene”?

„Kanar anšene” je nastao 1915. godine. Za mene je satirična štampa jasna informacija predstavljena uz namigivanje. Nema tu prezira, cinizma, ničega što ponižava. Smeh i osmeh su opasno oružje. Francuzi to znaju i koriste ga na sjajan način.

Uzgred, imate li neki satirični komentar na ovo nezadovoljstvo Francuza koje kulminira u poslednje vreme?

Francusko nezadovoljstvo nije aktuelnost nego stub koji treba čuvati.