Полицајци све чешће дижу руку на себе

Више од 140 полицајаца одузело је себи живот у последњих 12 година, док је руку на себе само од почетка ове године дигло три полицајца. Један од њих је и Г. П. (30), чије је тело нађено 25. маја ове године у Малом Пожаревцу код Младеновца. Био је запослен у новобеоградској криминалистичкој полицији на пословима сузбијања малолетничке делинквенције. Он је родом са КиМ. У Младеновцу, у стану који му је доделила општина на коришћење живео је са оцем, мајком, сестром и два брата близанца. Породица и његови пријатељи рекли су да је у последње време био потиштен и забринут.

Просечан број самоубистава радника МУП-а Србије од 2007. до 2011. године износи 9,6 на око 40.000 запослених, а просечна старост полицајаца који су починили суицид је 35 година, показују подаци МУП-а. Уколико се они упореде са статистиком Светске здравствене организације (СЗО), према којој је просечан број суицида у Србији 16 на 100.000 становника, а просечна старост самоубица 52 године, закључује се да је самоубилачко понашање учесталије код припадника МУП-а него код других грађана.

– Самоубиства у полицији заузимају размере епидемије. Сваке године око десетак запослених у министарству одузме себи живот, најчешће су то униформисани полицајци. Само прошле године забележено је тринаест суицида, један покушај и једна претња самоубиством – наводи Драган Жебељан, портпарол Синдиката српске полиције (ССП).

Он наводи да се полицајци услед честог мобинга и великог стреса, који се нагомилава током свакодневног рада, плаше да затраже помоћ.

– Када је и затраже, крећу прогањања од већине претпостављених, који покушавају да утичу на рад малобројних психолога. За сваку „Ф шифру”, коју полицајци добију приликом упућивања на циљани здравствени преглед и која подразумева одређену дијагнозу психолошког стања, полицајцу одузимају оружје и службену легитимацију и возачку дозволу и на тај начин га остављају незаштићеног на немилост криминалаца. Поједине колеге се томе најчешће ругају те изостаје подршка, која је у оваквим ситуацијама изузетно важна – оцењује Жебељан.

Да је ситуација алармантна када је реч о психолошком здрављу полицајаца, сведочи анализа података о запосленима у МУП-у са психолошко-психијатријским проблемима наведеним у Предлогу стратегије развоја психолошке службе. За годину и по дана, од јануара 2011. до јуна прошле године 499 полицајаца са психолошко-психијатријским проблемима (такозваном шифром Ф) упућено је на контролни циљани лекарски преглед. Анализом структуре поремећаја закључено је да највише полицајаца пати од неурозе, затим афективних поремећаја, поремећаја у понашању, поремећаја личности, болести зависности и психозе.

Један од главних узрока овог проблема Жебељан види у негативној селекцији кадрова у МУП-у. Он сматра да кандидати за пријем на рад у МУП морају да прођу тестирање прилагођено полицији код психолога МУП-а, а о овој проблематици „Политика” је и раније писала. Подсетимо, посебне психотестове прилагођене полицајцима полажу једино полазници Центра за полицијску обуку у Каменици. Остали који из „цивилства” долазе да раде у МУП пролазе само општи лекарски преглед у оквиру којег и психолошко тестирање, у Заводу за здравствену заштиту радника МУП-а у београдској Дурмиторској улици.

О негативним ефектима овакве организације сведочи податак да се од јануара 2011. до јуна 2012. године на циљани преглед са психолошко-психијатријским сметњама јавило 169 полицајаца са стажом до пет година рада у МУП-у. У истом периоду, чак 76 полицајаца са само трогодишњим стажом имало је исте проблеме.

– Дешава се, рецимо, да полицајац на интервенцији пуца, убије човека и сутрадан оде на посао уместо да добије потребну психолошку подршку. Старешина мора да буде у обавези да сваког полицајца који је доживео стрес пошаљекод психолога на разговор– објашњава Жебељан и додаје да је ово само један од проблема садашње организације психолошке службе.

Служба за психолошку превенцију ССП-а је почетком године предала Предлог стратегије развоја психолошке службе кабинету министра на усвајање.