Хашки трибунал ослободио Станишића и Симатовића

Судско веће Хашког трибунала јуче је по свим тачкама оптужнице ослободило Јовицу Станишића, бившег начелника Државне безбедности и Франка Симатовића, команданта специјалних јединица полиције оптужби за злочине почињене од априла 1991. до краја 1995. године у Хрватској и БиХ.

Већина чланова већа којем је председавао судија Алфонс Ори, уз супротно мишљење судије Пикар, није могла да закључи да су Станишић и Симатовић имали намеру да допринесу остваривању заједничког злочиначког циља, присилног и трајног уклањања већег дела несрпског становништва са подручја у Хрватској и БиХ.

„Веће сматра да тужилаштво није доказало да су оптужени планирали или наредили злочине за које су оптужени, нити да су њихове акције биле усмерене ка чињењу убистава, депортација, присилног премештања или прогона”, казаоје судија Ори.

Веће, према његовим речима, није могло закључити да је помоћ оптужених Јединици за посебне намене, у виду финансирања и логистике, представљала подршкуу чињењу злочина у Добоју и Босанском Шамцу.

Веће је закључило да су Српска добровољачка гарда, Јединица за посебне намене, Шкорпиони и полиција САО Крајине и друге снаге починилидепортације и присилна премештања на бројним локацијама, као и убиства и друге злочине против човечности. Оптуженима је на терет стављена индивидуална одговорност која се заснива на учешћу у удруженом злочиначком подухвату.

Веће је утврдило да је Јединица за антитерористичка дејства, позната као „црвене беретке” формирана 1991. године и да је Симатовић водио центар за обуку у Голубићу, чији су инструктори били капетан Драган и Драган Филиповић. Обуку је прошло од 350 до 700 припадника полиције САО Крајине, после чега су ти полазници обучавали друге припаднике и учествовали у дејствима у САО Крајини. Обуке су затим организоване и у другим центрима. Припадници тих јединица починили су депортације у Босанском Шамцу и Добоју.

Везе између других војних формација и оптужених, биле су по оцени већа слабије.

„Суд није могао да закључи да су оптужени организовали формирање Српске добровољачке гарде, нити Шкорпиона, ни да су њима руководили у некој конкретној операцији. Штавише, веће је извело мањи број закључака да су оптужени пружали подршку овим формацијама. Веће је закључило да су оптужени организовали формирање полиције САО Крајине у сарадњи са Миланом Мартићем и да су финансирали ту полицију и обезбедили логистику до маја 1991. године. Веће је закључило да је полиција САО Крајине починила убиства и депортације”, образложио је судија Ори.

На основу доказа веће је закључило да су оптужени контактирали са учесницима у удруженом злочиначком подухвату и да је Станишић наступао повремено у својству везе у разговоримаизмеђу Слободана Милошевића и Милана Мартића, као и Милошевића и Караџића. Докази показују да су Милошевић, Мартић, Караџић и Милан Бабић редовно и непосредно контактирали.

Већина чланова већа не сматра да су Станишић и Симатовић служили као канал везе у удруженом злочиначком подухвату.

Веће је закључило већином гласова да се Станишићеви и Симатовићеви поступци у Вуковару могу протумачити као подршка успешном војном заузимању тог града и да докази нису довољни за утврђивање њихове намере да допринесу остварењу наводног заједничког циља чињењем злочина.

Веће је закључило и то да су оптужени организовали учешће јединице у операцијама на подручју Босанског Шамца и Добоја, али докази не показује да су оптужени лично руководили јединицом током операција, нити да су давали наређења да се чине злочини.

Веће је утврдило да је полиција САО Крајине починила убиства и депортацију између 80.000и 100.000 Хрвата, 1991. и 1992. године. Станишић је тесно сарађивао са Мартићем и знао за намеру да се протерају ти људи. Закључено је да је Станишић тиме прихватио ризик да ће полиција САО Крајине чинити злочине. Веће је утврдило да то знање није довољно за први облик одговорности о удруженом злочиначком подухвату, а исто се односи и на Станишићево знање о акцијама СДГ и Шкорпиона.

Суд је прихватио да постоји разумна могућност да сеСтанишићева намера о обуци сводила на успостављање и одржавање српске контроле над великим подручјима Хрватске и БиХ. Веће није могло утврдити да је Станишић имао намеру уклањања већег дела несрпског становништва са тих територија.

Веће је, када је реч о другим операцијама, утврдило да су то биле војне акције према противничким снагама и ништа не упућује да су током њих почињени злочини.

Тужилаштво Хашког трибунала тражило је казне доживотног затвора за Станишића и Симатовића, док су одбране предлагале ослобађајућу пресуду. Станишића и Симатовића ухапсиле су власти Србије током операције „Сабља” после убиства премијера Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године. Станишић је пребачен у Хаг 11. јуна, а Симатовић 30. маја те године.

Доротеа Чарнић

----------------------------------

Оптужница

Тужилаштво је тврдило да су њих двојица учесници удруженог злочиначког подухвата који је имао за циљ присилно трајно уклањање већине несрпског становништва са великих подручја у САО Крајини и САО Славонији, Барањи и Западном Срему у Хрватској и општинама Бијељина, Босански Шамац, Добој, Сански Мост, Зворник и Трново у БиХ. Станишић и Симатовић су додатно били оптужени да су планирали, наредили или на друге начине помагали и подржавали злочине које су починиле специјалне јединице.

-----------------------------------

Дачић: Важна пресуда

Председник Владе Републике Србије Ивица Дачић поздравио је ослобађајућу пресуду Хашког трибунала изречену Јовици Станишићу и Франку Симатовићу.

„Оваква пресуда је од великог значаја за Републику Србију. Влада Србије се залагала и залаже за фер суђења пред Хашким трибуналом, јер је то једини начин да се утврди истина о злочинима и стекну услови за помирење и обезбеђивање трајног мира и стабилности у региону”, рекао је премијер Србије Ивице Дачића.

Јовица Станишић, човек који се замерио Мири Марковић

Бивши начелник Службе државне безбедности Србије (СДБ) Јовица Станишић, који је данас у Хашком трибуналу првостепеном пресудом ослобођен свих оптужби, рођен је 30. јула 1950. године у селу Ратково, Бачка, општина Оџаци, а неки извори су помињали и Бачку Паланку.

На челу Службе државне безбедности (СДБ) налазио се од децембра 1991. до октобра 1998. године.

„Лос Анђелес тајмс” писао је 2009. године да је Станишић наводно годинама био „главни човек америчке ЦИА у Београду”. Тврдње те врсте генерал Бранко Крга, бивши начелник Војно обавештајне службе, као и начелник Генералштаба, прокоментарисао је речима да „највероватније имају за циљ да Станишићу отежају положај на процесу који се против њега води у Хашком трибуналу”.

Медији су и недавно писали о састанцима Станишића и извесног официра ЦИА, Вилијама Лофгрена 1992. године, наводно у Топчидерском парку.

Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду 1974. године и убрзо се запослио.

Станишићи су пореклом из Бјелопавлића, у Црној Гори, али су после Првог светског рата живели на Косову, да би се након Другог светског рата настанили у Бачкој.

Наводно је већ 1975. године ступио у Службу државне безбедности (СДБ), где је брзо напредовао.

Међи су писали да је учествовао је и у лишавању слободе чувеног Санчеза Рамиреза Карлоса у београдском хотелу „Метропол”.

Његово име везивано је и за „антибирократску револуцију” - обезбеђење доласка Слободана Милошевића на Газиместан, преузимање базе података некадашњег савезног СУП-а 1992. године.

На чело СДБ дошао је 31. децембра 1991. и на том месту се налазио до 27. октобра 1998. године.

Станишић је, као специјални изасланик председника Србије Милошевића, 1995. године извео ослобађање 120 припадника УНПРОФОР-а, који су држани као таоци у циљу спречавања бомбардовања Републике Српске. Тада се први пут појавио у јавности и представио се. Исте године био је члан делегације у Дејтону.

Када је смењен октобра 1998. медији су, тумачећи промене, писали да се противио прекомерној употреби силе на Косову, као и да се нечим замерио Мирјани Марковић и Влајку Стојиљковићу.

Њему наклоњени тврде да није дозвољавао злоупотребу службе „прљавим пословима”.

Када је смењен 1998. године, Милошевић га је релативно брзо именовао за саветника за националну безбедност. У том својству је, крајем 1998. године, путовао с њим у Кину.

Медији су његово име по правилу везивали за готово сва битнија дешавања у Србији и бившим југословенским републикама, током деведесетих, али и годинама након што је сишао са челног места СДБ.

Са друге стране, није мало оних који га сматрају за најлошијег челника те службе у њеној историји.

Због Шешеељеве изјаве да Станишић штити убицу полицијског генерала Бошка Бухе, овај га је тужио лета 2007. године, а медији су писали да су исте године истражиоци Хашког трибунала претресли његову кућу у потрази за документом којим је Милошевић Ресор државне безбедности изместио из надлежности МУП-а.

Станишић је ухапшен 13. марта 2003. током акције Сабља, као и Франко Симатовић. Трибуналу у Хагу изручен је 11. јуна 2003. године, приликом првог ступања пред судом 13. јуна 2003. изјаснио се, по свим тачкама оптужнице, да није крив.

Оптужен је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу, да је, наводно, починио злочине током грађанског рата у Југославији. У Хагу му је суђено заједно са Франком Симатовићем.

Првобитна оптужница против њих појавила се 1. маја 2003. године, да би уследила редигована друга измењена оптужница 31. маја (односно 1. јуна) 2006. а затим и трећа измењена оптужница 10. јула 2008. године. У више наврата је привремено пуштан на слободу и лечење.

У завршној речи одбране 30. јануара 2013. Станишићев бранилац Вејн Џордаш, рекао је: „Станишић би требало да буде ослобођен по свим тачкама оптужнице и да изађе из ове суднице као слободан човек”. Нагласио је да одбрана не сматра да је „била грешка кривично гонити Станишића”, али да је на суђењу показано тек да је „био начелник СДБ у време рата”.

„Било би немогуће бити ефикасан начелник ДБ за време крвавог грађанског рата, а не бити близак догађајима”, рекао је Џордаш, истакавши да је „на основу тога створена теза о кривици која на први поглед изгледа у реду, али се те сумње не могу претворити у доказ изван разумне сумње”.

Франко Симатовић Френки, човек „незваничне биографије"

БЕОГРАД – Бивши команданта Јединице за специјалне операције ДБ-а Франко Симатовић, познатији као Френки, који је данас у Хашком трибуналу првостепеном пресудом ослобођен свих оптужби, рођен је 1. априла 1950. године у Београду - мада се у неким незваничним биографијама као година рођења наводи и 1954.

Попут различитих података о његовој години рођења, и други подаци из Симатовићеве биографије - који су се појављивали у медијима - уствари су „незванични” и неизвесни.

Широј јавности постао је познатији после привођења током полицијске акције Сабља 2003. године, иако је његово име и претходно неретко помињано „међу упућенијима”.

Студирао је Политичке науке и, по наводима медија, из тог времена датира његова блискост са Јовицом Станишићем. Помињало се да је завршио Вишу школу унутрашњих послова у Земуну, као и да није студирао Политичке науке него Организацију (ФОН), или Факултет за ОНО и ДСЗ.

Његов отац, родом из Жупе Дубровачке, крај Другог светског рата дочекао је, попут многих других, у партизанима, па је као војно лице и спортски функционер, изгледа и оснивач Ватерполо клуба Партизан, живео у Београду.

У међуратном периоду завршио је Учитељску школу у Дубровнику и био успешан ватерполиста. Симатовићи су наводно даљим пореклом Бокељи.

Највероватније 1993. године, после дугогодишње успешне каријере у Служби државне безбедности (СДБ), Франко Симатовић именован је за помоћника (односно заменика) начелника СДБ-а Јовице Станишића, који је руководио Службом државне безбедности од краја 1991. до октобра 1998. године.

Радио је на контраобавештајним пословима у СДБ задужен за западне агентуре, важио је за експерта за ЦИА и БНД, а потом је прешао у новоосновану Управу за обавештајне послове (Другу управу) СДБ, где је био командант Јединице за специјалне операције СДБ (под тим именом Јединица је позната од 1996).

Као високи службеник тадашње СДБ био је, негде крајем 1991. године, оснивач и командант ЈСО, на чијем челу се налазио од 1991. до 1998. године, али је оперативни командант реално био Милорад Улемек (Луковић) Легија, који га је потом и формално заменио на тој функцији.

Симатовић је успешно пребродио смену Станишића октобра 1998. године и, после извесног времена, постао је помоћник и новог начелника СДБ Радета Марковића. Марковић се наводно у више наврата жалио како нема реалну контролу над Френкијем и ЈСО.

Оптужен је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу да је починио злочине током грађанског рата у Југославији. Пошто је ухапшен током операције Сабља 13. марта 2003, изручен је Трибуналу у Хагу 30. маја 2003. године.

У Хагу му је потом суђено заједно са Јовицом Станишићем. Пред судом се појавио 2. јуна 2003. године и изјаснио се, по свим тачкама оптужнице, да није крив.

Првобитна оптужница против Симатовића појавила се 1. маја 2003. године, да би уследила редигована друга измењена оптужница 31. маја (односно 1. јуна) 2006. а затим и трећа измењена оптужница 10. јула 2008. године.

Налазио се на привременој слободи од јесени 2004. до фебруара 2008. године.

Суђење Станишићу и Симатовићу започело је, после више одлагања, 28. априла 2008. године, али Станишић није присуствовао претресима, да би потом било прекинуто 16. маја 2008, а 26. јуна 2008. им је одобрено привремено пуштање на слободу. Пошто је 6. априла 2009, Тужилаштво је поднело захтев за опозив привременог пуштања, што је одобрено 24. априла 2009.

Претресно веће је затим наложило Јовици Станишићу и Франку Симатовићу да се врате у Притворску јединицу у Хагу до 4. маја 2009. године.

Суђење је поново почело 9. јуна 2009. године. Симатовић је привремено пуштен на слободу од 19. октобра до 25. новембра 2009. године, а суђење је потом настављено 30. новембра 2009.

Тужилаштво је завшило с извођењем доказа 5. априла 2011, а изношење доказа одбране започело је потом 15. јуна 2011. године. Последњи пут његов привремени боравак на слободи окончан је 4. октобра 2012. У завршној речи одбране на самом крају јануара ове године његови заступници затражили су ослобађајућу пресуду за Симатовића.

Танјуг