Хуманитарне акције на интернету – проблем поверења

Више од пола Србије налази се на друштвеним мрежама попут „Фејсбука” и „Твитера”. У последњих неколикогодина, људи су схватили да се путем ових мрежа могу пласирати разни апели за хуманитарну помоћ.

Најчешћи тип апела који круже по „Фејсбуку” је прикупљање новца за прескупу операцију која неком детету може спасити живот, али и за операцију одраслих особа тешког материјалног стања. Затим, чест случај је прикупљање крви одређене крвне групе, помоћ азилима за псе и тако даље.

Када су у питању хуманитарне акције, интернет је донео једну велику предност и једну велику ману. Предност је што свако може да постави ове акције. Мана је што свако може да постави ове акције.

Проблем је у томе што је „Фејсбук” постао пренатрпан апелима за помоћ, од којих су неки чак и лажни, а од ових аутентичних, многи се пласирају преконеписмених аматерскихпостера, с непотпуним и сумњивим информацијама. Ово људима улива поверење исто колико и мусави „неми дечак” који вам приђе на улици са картоном на коме пише: „Молимо помозите треба новацза оперисати моју болесној сестрихвала бог ти здравље подари”.

С једне стране, „Фејсбук” је подарио свету медиј у коме свако може да покрене акцију за болесно дете – с друге стране, поверење у такве акције је драстично опало, и људи слабо на њих реагују, из простог разлога што их има превише. Просечан корисник „Фејсбука” свакодневно виђа на десетине апела:„Помозите малој Јовани”, „Помозите малој Јелени”, „Помозите малој Бојани”, најчешће без детаљног објашњења о чему се ту ради, већ само с бројем жиро-рачуна. Све ово доводи до расплињавања и обесмишљавања ових покушаја.

Решење за цео овај проблем постоји, и наша држава може да га направи. Постоје већ сајтови, као што је амерички „Индиегого”, на коме неко може да се пријави, и направи своју мини-кампању за прикупљање новца. Ако је то операција за дете, постави слике детета и напише неку причу о њему. Све се то верификује и провери, и тај мини-сајт је потом аутентичан, и може да се шири по друштвеним мрежама.

Још једна предност оваквог сајта је што у себи садржи плаћање прекоинтернета. У Србији велики број људи би донирао одмах, у два клика, да може. Уместо тога, они виде акцију, кажу у себи „отићи ћу до банке да уплатим ових дана” и никад не оду. Људска лењост је велики непријатељ хуманости, а овакав сајт би тај проблем решио.

Ово је један растући тренд микрофинансирања, који користи такозвани социолошки механизам „краудсорсинг”. Идеја јесте управо у елиминацији посредника у хуманитарним акцијама. До сада се то радило кроз разне приватне фондове који су били посредници, и онда никада нисте били сигурни колико новца заиста оде некој болесној деци, а колики проценат узме власница фонда за уграђивање вештачких груди и скупе ципеле(сви знамо недавни пример из Србије).

У систему краудсорсинга, практично, кроз један централизовани веб-портал са свим овим акцијама, људи би били сигурни да 100 одстоновца иде ономекоме је намењен (новац иде директно са вашег рачуна на рачун болесне особе), све је на интернету и потпуно јавно. А држава би ту била гарант аутентичности. За сваку пријаву, неко би проверио да то дете заиста постоји, да је заиста болесно, све медицинске папире, и страница са подацима о том детету била би валидирана и одобрена за пласирање по „Фејсбуку”.

Овакав пројекат би дефинитивно решио садашњи проблем хаоса и безакоња са интернет хуманитарним акцијама, усредсредиоби и ангажовао много више људи, и дефинитивно би се прикупљало више новца него сада. Потребно је само да неко из државног врха направи први корак. Тај неко ће дефинитивно остати запамћен као човек који је решио овај проблем. Па, политичари, изволите.

Факултет за медије и комуникације