Неугодан јаран

Прошла су времена када је Миле Додик са Војиславом Коштуницом цупкао у Гучи, са Борисом Тадићем се грлио на кошаркашким утакмицама а са Вуком Јеремићем и Цецом дернечио по Бањалуци док му је Добрица Ћосић одавде слао отворену подршку.

Прошла су времена када је Ричард Лављег Срца из Српске са бошњачким Саладином, Харисом Силајџићем, један дан ратовао а сутрадан размењивао поклоне, свестан да један без другог не могу. Обострано су се хранили национализмом.

Поређење Хариса, или било којег бошњачког лидера са Милетом, вероватно је мучно и тегобно Бошњацима, као што се многим босанским Србима неће допасти довођење Милета у исту раван са неким из Сарајева. Не спорим њихово право да оспоравају ову моју тезу.

Као Харис некад, тако и Миле сада руководи својим народом у земљи коју не жели. Коју прихвата као нужност и, како време протиче, све страственије показује да жели да је напусти. Додик је мајстор упућивања порука које искључују компромис.

Пошто је успешно успостављао јаранске односе, себи је за унутрашње потребе политике РС обезбеђивао сагласност Србије.

Онда је на сцену ступио Бакир Изетбеговић са својом ублаженом реториком. Додик се осамио на спруду времена. Он јесте ens loquens, бића језика – сећам се његове благоглагољивости од пре једне деценије – али је сада догурао дотле да га међународна заједница доживљава као ens belli, биће рата. Његове изјаве почеле су да делују анахроно.

Што би био његов лични избор да Београд није увлачио у сукоб са Сарајевом. „Ништа ви у Београду не разумете. Ви сте глупи ако мислите да има разлике између Бакира и Хариса”, говорио ми је покушавајући да представи као да се ништа није променило.

Потом је миљеник српске националне деснице, који је ДС-у давао патриотску лиценцу, уочи последњих избора у Србији отворено био против Томислава Николића и СНС-а.

Биће да је то оставило траг на њихове личне односе, али дефинитивно доприноси уклањању сентименталне болећивости која је Додику омогућавала да своје интересе често остварује на рачун Београда.

Заокрет у косовској политици има своју рефлексију и у званичном понашању према Додику. Београд Републику Српску јасно дефинише као део једне друге државе а не као територију на коју Србија има историјску и политичку тапију.

Додиково је право да одабере да у оквирима БиХ остане пламтећи бранитељ национализма. Он процењује да је то данас политички профитабилно, као што је по његову каријеру својевремено било корисно да се представља као либерални реформатор.

Сасвим је у реду и што Додик, посланик опозиционог Савеза реформских снага босанских Срба током рата, сада на суду у Хагу брани Радована Караџића и тврди да су искључиво Бошњаци криви за оно што им се догодило.

То што Запад свог некадашњег дарлинга данас доживљава као чувара ратних циљева Србије из деведесетих, као баука национализма, такође је Додиков аутохтон избор.

Мени смета што он очекује да Београд покрива све његове потезе. Пошто је доскора тако и било, лидеру Српске порасле су амбиције па из „српског Пијемонта” све чешће шаље разне савете. Најчешће када их овде и не траже.

Изједначавајући, мора се признати вешто, интерес Срба у РС са сопственим и интересом његовог Савеза независних социјалдемократа (СНСД), садашњи лидер прекодринских Срба почео је да се понаша као „отац српства”, јавно делећи упутства која излазе из оквира његовог ентитета.

Може он отворено да говори да се неће смирити док не сруши БиХ јер је „неспособна да преживи”, али не може да очекује да Србија подржи његове рушилачке амбиције у време када Србија жели да буде „конструктиван фактор” регионалних помирења.

Не може Додик да се љути сваки пут када Београд крене у побољшање односа са Сарајевом и исправљање асиметрије у односима Србије са БиХ ентитетима.

Може председник РС да буде против ЛДП-а у српској влади, али нема ама баш никакво право да српске политичаре уцењује какву ће владу направити.

Може Додик да мисли шта хоће о бриселском споразуму, може да га сматра лошим по свеколико српство, али не може јавно да се ставља на страну радикалних Срба са севера Косова – очекујући да му Београд аплаудира.

Зар не делује провидно, а по Србију штетно, када се Додик сврстава уз још једног саветодавца који живи у другој држави: митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

Митрополит ће му, пошто је добио прилику да преконосира српским властима, захвалити поруком да му се чини да је однос Београда према председнику Српске „нездрав”, да неки медији у Србији против Додика воде „хајку” и да је Додикова „криминализација од појединих медија у Србији” саставни део „приче о Косову”. Све ми је све јасно, али шта ме се сматра.

Све је то Додиков избор, под условом да не покушава да преко Србије армира своју владавину, којој све гласније и чешће оспоравају демократичност. Биће да није случајно Социјалистичка интернационала прошле године Додиков СНСД искључила из чланства. Не пореде тек тако Додика са француским десничарем Жан-Мари ле Пеном или покојним аустријским политичарем Јергом Хајдером.

Зато ме брине када, не пропуштајући сахрану Карађорђевића, Додик Србију увлачи у игре које јој нису од користи. Сматрам да, упркос „специјалним паралелним односима”, није обавезно да се Београд и Бањалука у свему слажу.

Али, у временима у којима у Београду преовладава уверење да треба затворити косовско поглавље и нормализовати односе у региону, Додик и даље, попут Хариса некад, испољава готово раскошну неспособност да схвати модерно значење појма политике и да одступи од етничког у корист грађанског оквира. Када кокетира са грађанским, то је само тамо где етнички оквир има потпуну превагу.

Лидер Српске изградио је имиџ прагматичног плутократе који национализам користи само у мери у којој му то тактички захтеви диктирају. Но, пре бих рекао да је Додик ригидан, сиров политичар дубоко уверен не само у нужност, већ и у супериорност идеје коју заступа. Идеје за коју никаква жртва није превелика.

Као и Харис некад, Додик приљежно негују свој политички максимализам, од ког одступа само и искључиво када га на то принуди туђа сила, односно властита немоћ, показујући тиме да политику доживљава не као умеће компромиса, него као технику остваривања властитих циљева по сваку цену, наравно, под условом да та цена не укључује и њега самог.

Ако је Додик као патер фамилијас Српске био потребан Тадићу да неутрализује приговоре о недостатку патриотизма, таква громада српства садашњим лидерима у Београду није неопходна.

Могло би да се каже да је Додику неопходнији Николић, него Николићу Додик. Он има много више интереса да добије подршку Београда, али је то до сада злоупотребљавао, наплаћивао на сопственој политичкој сцени реметећи нормализацију односа са Сарајевом.

Тај компликовани троугао требало би другачије да функционише. Да Београд успостави много боље односе са Сарајевом, а нека Додик ради оно што он сматра да треба. Овакав постаје неугодан савезник Београда.