Столица „соф-соф”

Сви знамо да је најудобније када се завалимо у меке јастуке. Али, да ли је столица комад намештај у коме може да се седи заваљен? Томе ваљда служе меке фотеље, двоседи, троседи.

У познатој столици „соф-соф”, дизајнер Енцо Мари је желео да успостави дијалог између жичане конструкције која је замршена, испреплетена, крхка на први поглед, а ипак стабилна, са два истоветна, одвојена мека јастука, који маме да се у њих завалите. Ова, наизглед противречна ситуација омогућила је оно што се од сваке столице очекује: удобно седење, при чему је и задњици и леђима „сигурно, поуздано и адекватно”. Требало би да буде и јефтина, јер су жица и полиуретан јефтини материјали.

Жица, наравно, мора да буде челична и смислено уплетена да би удовољила намени. Јастуци морају да буду од полиуретанске пене одговарајуће специфичне тежине, да не би били ни сувише тврди ни сувише меки. Пресвлаке на јастуцима могу да буду какве год пожелите, у погледу боја – било какве, а у погледу материјала од велура, штофа, пластичних мешавина, свиле, броката... Оно што је битно јесте да материјал не би смео да клизи, јер се тиме нарушава удобност седења.

А Енцо Мари је дизајнер који вас неће изневерити. Његови експерименти никада не иду на штету корисника. Читава његова теорија дизајна намењена је бољитку услова живота у свету предмета са којима човек живи. Тако је било и са „соф-соф” столицом.

----------------------------------------------

Дизајн као хумана дисциплина у потрошачком друштву

Италијански дизајнер Енцо Мари рођен је 1932. у месту Ћерано у Италији. Студирао је историју уметности на академији у Брери и од почетка је био заинтересован за психолошку перцепцију визуелних уметности. Од 1957. своја интересовања је усмерио према индустријском дизајну, усавршавајући се на теми дизајна предмета у најширем, друштвеном смислу. Заинтересован је за функционалну примену индустријског дизајна, као и за улогу материјала, технологије и радних процеса у функцији обликовања предмета и амбијената. Веома запажен теоретски ангажман на тему улоге индустријског дизајна у модерним друштвеним околностима, које карактерише култ потрошње као императив животног става, почео је 1963. Био је координатор групе „Нове тенденције”. Основао је Школу за хумани дизајн у Милану из које се развијају бројне престижне политехничке школе програмиране за успостављање веза између индустријског дизајна и архитектуре. Промотор је дизајна као хумане дисциплине у потрошачком друштву.

Његови радови су део сталне поставке дизајна у Музеју модерне уметности у Њујорку.

Радмила Милосављевић, архитекта