Stolica „sof-sof”

Svi znamo da je najudobnije kada se zavalimo u meke jastuke. Ali, da li je stolica komad nameštaj u kome može da se sedi zavaljen? Tome valjda služe meke fotelje, dvosedi, trosedi.

U poznatoj stolici „sof-sof”, dizajner Enco Mari je želeo da uspostavi dijalog između žičane konstrukcije koja je zamršena, isprepletena, krhka na prvi pogled, a ipak stabilna, sa dva istovetna, odvojena meka jastuka, koji mame da se u njih zavalite. Ova, naizgled protivrečna situacija omogućila je ono što se od svake stolice očekuje: udobno sedenje, pri čemu je i zadnjici i leđima „sigurno, pouzdano i adekvatno”. Trebalo bi da bude i jeftina, jer su žica i poliuretan jeftini materijali.

Žica, naravno, mora da bude čelična i smisleno upletena da bi udovoljila nameni. Jastuci moraju da budu od poliuretanske pene odgovarajuće specifične težine, da ne bi bili ni suviše tvrdi ni suviše meki. Presvlake na jastucima mogu da budu kakve god poželite, u pogledu boja – bilo kakve, a u pogledu materijala od velura, štofa, plastičnih mešavina, svile, brokata... Ono što je bitno jeste da materijal ne bi smeo da klizi, jer se time narušava udobnost sedenja.

A Enco Mari je dizajner koji vas neće izneveriti. Njegovi eksperimenti nikada ne idu na štetu korisnika. Čitava njegova teorija dizajna namenjena je boljitku uslova života u svetu predmeta sa kojima čovek živi. Tako je bilo i sa „sof-sof” stolicom.

----------------------------------------------

Dizajn kao humana disciplina u potrošačkom društvu

Italijanski dizajner Enco Mari rođen je 1932. u mestu Ćerano u Italiji. Studirao je istoriju umetnosti na akademiji u Breri i od početka je bio zainteresovan za psihološku percepciju vizuelnih umetnosti. Od 1957. svoja interesovanja je usmerio prema industrijskom dizajnu, usavršavajući se na temi dizajna predmeta u najširem, društvenom smislu. Zainteresovan je za funkcionalnu primenu industrijskog dizajna, kao i za ulogu materijala, tehnologije i radnih procesa u funkciji oblikovanja predmeta i ambijenata. Veoma zapažen teoretski angažman na temu uloge industrijskog dizajna u modernim društvenim okolnostima, koje karakteriše kult potrošnje kao imperativ životnog stava, počeo je 1963. Bio je koordinator grupe „Nove tendencije”. Osnovao je Školu za humani dizajn u Milanu iz koje se razvijaju brojne prestižne politehničke škole programirane za uspostavljanje veza između industrijskog dizajna i arhitekture. Promotor je dizajna kao humane discipline u potrošačkom društvu.

Njegovi radovi su deo stalne postavke dizajna u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku.

Radmila Milosavljević, arhitekta