Србији је „Ревизор” преко потребан

Атеље 212 је за сам крај актуелне позоришне сезоне најавио нову представу. Реч је о Гогољевој комедији „Ревизор”, у режији Иве Милошевић, која прича о страху корумпиране власти у једном граду од доласка ревизора, а чија премијера се очекује у уторак, 4. јуна на великој сцени ове београдске позоришне куће. Костиме је урадио Борис Чакширан, сценографију Горчин Стојановић, а композитор је Владимир Пејковић.

Гогољеве јунаке тумачиће екипа коју чини 19 глумаца ансамбла Атељеа 212: Гордан Кичић, Небојша Илић, Бранимир Брстина, Горица Поповић, Феђа Стојановић, Милан – Цаци Михаиловић, Бранка Шелић, Иван Јевтовић, Младен Андрејевић, Бојан Жировић, Милица Михајловић, Ненад Ћирић, Радмила Томовић, Исидора Минић, Бранислав Зеремски, Ерол Кадић, Владислав Михаиловић, Софија Јуричан и Драгана Ђукић.

Друштвена комедија у пет чинова „Ревизор” бави се царском Русијом из прве половине 19. века. Са које временске дистанце ћете „прочитати” ово Гогољево дело?

Гогољ се у „Ревизору” са великом оштрином обрачунавао са онима који држе власт и који од ње профитирају. Говорио је о кошмарној стварности свог доба приказујући је као свеопште оргијање покваренлука, подлости, бестидности и примитивизма, које омогућава „братство” неспособних, неодговорних и некомпетентних људи на руководећим местима, а који су у својој ужасавајућој просечности веома агресивни, похлепни и амбициозни. Међутим, „Ревизор” није критика само чиновничког слоја. То је запитаност над димензијама расула и наказности која из тог расула произлази. Мислим да је аналогија са нашом стварношћу више него очигледна.

Које је асоцијације пробудила у вама чувена реченица градоначелника: „Господо позвао сам вас да вам саопштим веома непријатну вест...”, којом почиње „Ревизор”?

Нормалан човек очекује да ће вест о потенцијалној казни за неодговорност и противзаконите радње тргнути оне који су одговорни и натерати их да поспреме хаос који су проузроковали. Међутим, како је Гогољ био мајстор да, по речима Набокова „прикаже ствари које су више ишле унатрашке што су брже ишле напред”, тако од те тачке у комаду гледамо како расуло и хаос попримају све ужаснију појавност и производе нестварно апсурдан и кошмаран свет, у којем ништа више не делује немогуће. Ништа нас не изненађује и све се доживљава као нормално и прихватљиво.

Гогољ се у „Ревизору” бави исмевањем друштвеног стања и људске нарави, то јест алудира на леп живот приуштен од мита и новца зарађеног од ситних уцена и услуга.

Да, приказао је државни апарат у којем се све темељи на миту и корупцији. Ниједан лик у комаду није радом и памећу стекао друштвену моћ и углед, али полтронство оних који су му подређени и материјалне бенефиције које ужива захваљујући својој позицији, омогућавају му да себе види у лепшем светлу.

Значи ли то да је „Ревизор” у овом тренутку Србији преко потребан?

Преко је потребан! Када се десила трагедија у Сокобањи, после пада вртешке услед којег су деца завршила у болници, данима сам размишљала о томе да ли ће неко нешто научити и променити код себе после тог догађаја. Та вртешка вероватно није сервисирана, о њој се није размишљало и дошло је до трагедије. Живимо у држави, у друштву које је збир нехаја, немара, лењости, одсуства одговорности и савести. Док се не деси таква трагедија која учини да се нагло освестимо, ми смо мањи или већи делови тог механизма и зато желим да кроз ову представу запитам како долази до тога да на то пристајемо.

У представи „Чудо у Шаргану” Љубомира Симовића коју сте недавно поставили у Ужичком позоришту позабавили сте се проблемом окрутности за коју тврдите да се наслеђује, учи у породици, школи. Ова ваша констатација баш звучи сурово, зар не?

Мислим да смо као људи, као друштво, јако огрубели. Волимо да на себе гледамо као на људе чије су душе пуне топлине и емпатије, који више вреднују духовне него материјалне вредности и цене врлину и доброту, али мој утисак је да се свакодневно потврђује супротно. Примећујем да је све више злобе и зависти према туђем успеху и срећи и тежње да се морална беда оправда. Схватам да су људи незадовољни животним стандардом, да им недостаје самопоштовање јер се осећају понижено, ускраћено, немоћно, али не пристајем на тражење оправдања за подлост, окрутност и неукус.

На основу чега тврдите да се срозала интелектуална кондиција публике?

Интелектуално богатство као категорија није на цени у нашем друштву, па је логично и интелектуални капацитет позоришне публике, разуме се не све, опао. Мислим да је једна од главних штеточина телевизија, пре свега играни програми који се својом површношћу и плиткошћу додворавају просеку навикавајући га на баналне садржаје невешто испричане кроз општа места, најчешће са доста неукуса и занатског јавашлука. Зато је позориште, уколико није питко и допадљиво, постало напорно за многе. Такође томе доприносе и сви они уметнички позоришни пројекти који на позоришну сцену доносе кич и вулгарност, или пак уметничко помодарство као маску за одсуство уметничког мајсторства. И на крају, омаловажавајући однос државе према високој култури је такав да се грађани ни најмање не охрабрују да иду у позориште, и свакодневно им се на разне начине шаљу поруке да је култура нешто што служи као декорација и да нема разлога да људи развијају код себе и своје деце културне потребе.