Srbiji je „Revizor” preko potreban

Atelje 212 je za sam kraj aktuelne pozorišne sezone najavio novu predstavu. Reč je o Gogoljevoj komediji „Revizor”, u režiji Ive Milošević, koja priča o strahu korumpirane vlasti u jednom gradu od dolaska revizora, a čija premijera se očekuje u utorak, 4. juna na velikoj sceni ove beogradske pozorišne kuće. Kostime je uradio Boris Čakširan, scenografiju Gorčin Stojanović, a kompozitor je Vladimir Pejković.

Gogoljeve junake tumačiće ekipa koju čini 19 glumaca ansambla Ateljea 212: Gordan Kičić, Nebojša Ilić, Branimir Brstina, Gorica Popović, Feđa Stojanović, Milan – Caci Mihailović, Branka Šelić, Ivan Jevtović, Mladen Andrejević, Bojan Žirović, Milica Mihajlović, Nenad Ćirić, Radmila Tomović, Isidora Minić, Branislav Zeremski, Erol Kadić, Vladislav Mihailović, Sofija Juričan i Dragana Đukić.

Društvena komedija u pet činova „Revizor” bavi se carskom Rusijom iz prve polovine 19. veka. Sa koje vremenske distance ćete „pročitati” ovo Gogoljevo delo?

Gogolj se u „Revizoru” sa velikom oštrinom obračunavao sa onima koji drže vlast i koji od nje profitiraju. Govorio je o košmarnoj stvarnosti svog doba prikazujući je kao sveopšte orgijanje pokvarenluka, podlosti, bestidnosti i primitivizma, koje omogućava „bratstvo” nesposobnih, neodgovornih i nekompetentnih ljudi na rukovodećim mestima, a koji su u svojoj užasavajućoj prosečnosti veoma agresivni, pohlepni i ambiciozni. Međutim, „Revizor” nije kritika samo činovničkog sloja. To je zapitanost nad dimenzijama rasula i nakaznosti koja iz tog rasula proizlazi. Mislim da je analogija sa našom stvarnošću više nego očigledna.

Koje je asocijacije probudila u vama čuvena rečenica gradonačelnika: „Gospodo pozvao sam vas da vam saopštim veoma neprijatnu vest...”, kojom počinje „Revizor”?

Normalan čovek očekuje da će vest o potencijalnoj kazni za neodgovornost i protivzakonite radnje trgnuti one koji su odgovorni i naterati ih da pospreme haos koji su prouzrokovali. Međutim, kako je Gogolj bio majstor da, po rečima Nabokova „prikaže stvari koje su više išle unatraške što su brže išle napred”, tako od te tačke u komadu gledamo kako rasulo i haos poprimaju sve užasniju pojavnost i proizvode nestvarno apsurdan i košmaran svet, u kojem ništa više ne deluje nemoguće. Ništa nas ne iznenađuje i sve se doživljava kao normalno i prihvatljivo.

Gogolj se u „Revizoru” bavi ismevanjem društvenog stanja i ljudske naravi, to jest aludira na lep život priušten od mita i novca zarađenog od sitnih ucena i usluga.

Da, prikazao je državni aparat u kojem se sve temelji na mitu i korupciji. Nijedan lik u komadu nije radom i pameću stekao društvenu moć i ugled, ali poltronstvo onih koji su mu podređeni i materijalne beneficije koje uživa zahvaljujući svojoj poziciji, omogućavaju mu da sebe vidi u lepšem svetlu.

Znači li to da je „Revizor” u ovom trenutku Srbiji preko potreban?

Preko je potreban! Kada se desila tragedija u Sokobanji, posle pada vrteške usled kojeg su deca završila u bolnici, danima sam razmišljala o tome da li će neko nešto naučiti i promeniti kod sebe posle tog događaja. Ta vrteška verovatno nije servisirana, o njoj se nije razmišljalo i došlo je do tragedije. Živimo u državi, u društvu koje je zbir nehaja, nemara, lenjosti, odsustva odgovornosti i savesti. Dok se ne desi takva tragedija koja učini da se naglo osvestimo, mi smo manji ili veći delovi tog mehanizma i zato želim da kroz ovu predstavu zapitam kako dolazi do toga da na to pristajemo.

U predstavi „Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića koju ste nedavno postavili u Užičkom pozorištu pozabavili ste se problemom okrutnosti za koju tvrdite da se nasleđuje, uči u porodici, školi. Ova vaša konstatacija baš zvuči surovo, zar ne?

Mislim da smo kao ljudi, kao društvo, jako ogrubeli. Volimo da na sebe gledamo kao na ljude čije su duše pune topline i empatije, koji više vrednuju duhovne nego materijalne vrednosti i cene vrlinu i dobrotu, ali moj utisak je da se svakodnevno potvrđuje suprotno. Primećujem da je sve više zlobe i zavisti prema tuđem uspehu i sreći i težnje da se moralna beda opravda. Shvatam da su ljudi nezadovoljni životnim standardom, da im nedostaje samopoštovanje jer se osećaju poniženo, uskraćeno, nemoćno, ali ne pristajem na traženje opravdanja za podlost, okrutnost i neukus.

Na osnovu čega tvrdite da se srozala intelektualna kondicija publike?

Intelektualno bogatstvo kao kategorija nije na ceni u našem društvu, pa je logično i intelektualni kapacitet pozorišne publike, razume se ne sve, opao. Mislim da je jedna od glavnih štetočina televizija, pre svega igrani programi koji se svojom površnošću i plitkošću dodvoravaju proseku navikavajući ga na banalne sadržaje nevešto ispričane kroz opšta mesta, najčešće sa dosta neukusa i zanatskog javašluka. Zato je pozorište, ukoliko nije pitko i dopadljivo, postalo naporno za mnoge. Takođe tome doprinose i svi oni umetnički pozorišni projekti koji na pozorišnu scenu donose kič i vulgarnost, ili pak umetničko pomodarstvo kao masku za odsustvo umetničkog majstorstva. I na kraju, omalovažavajući odnos države prema visokoj kulturi je takav da se građani ni najmanje ne ohrabruju da idu u pozorište, i svakodnevno im se na razne načine šalju poruke da je kultura nešto što služi kao dekoracija i da nema razloga da ljudi razvijaju kod sebe i svoje dece kulturne potrebe.