Молитвени ручак

Већ други пут за само десет дана, премијер Дачић је свој сусрет са митрополитом Амфилохијем објаснио овако: „Ево, ја сам васкрс’о!”

Друго васкрсење завршило се ручком у елитној кафани, познатој као Клуб посланика. „Овај човек је неуништив!” Тако би Дачићево симболично упокојење и вишеструко узнесење образложио јунак култног Шијановог филма „Ко то тамо пева”.

Не знамо је ли било музике после ручка, јер су и високи монаси и премијер вични песми и весељу, сваки на свој начин. Дачић уме „Миљацку”, а митрополит је на тргу, после историјске заупокојене молитве, запевао сетну етнобаладу о косовској девојци која жање јечам.

Али, тешка су времена, и никоме није до песме. Премијер се није превише потресао због мрачног опела живим народним посланицима и њему лично. Митрополит Амфилохије је објаснио како смо сви у истом процесу упокојења и васкрсења, па ко год се нашао у молитви, ту му је и место. Сви смо живи помало и мртви мало више, како ко.

Иначе се владика Радовић нерадо лишава световног живота и омиљене му политике. То је његово духовно и практично освајање слободе у секуларној држави. Тако је било на Ђинђићевој сахрани, много пре тога и на Кишовој. И у међувременима још више. Уопште, у Србији (а и у Црној Гори), однос према митрополиту црногорско-приморском је категоричан и дихотоман. На једној страни је обожаван као светац, на другој се потенцира његова скоро дијаболична нарав.

Српска држава се под сталним, и често непријатним туторством СПЦ, труди да своју секуларност сачува честим одласком под патријархову мантију. Док је био жив отац Павле, то је имало симболику трагања за мудрошћу која долази из умне главе скромног испосника.

Данас је СПЦ, ван сваке сумње, важан политички чинилац у Србији. Саопштења Синода често садрже подуке које имају императивну политичку конотацију, чак уз опомену властима да случајно „не издају” свој народ. То би могла да буде неугодна прелиминарна оптужба, поводом Косова, а и иначе. Она реченица која и није позив на саборност него више некако вуче на поделе.

Данас Амфилохије Радовић може да образлаже своју првотну изјаву како му је воља, мада је најтеже да се објасни оно што је већ објашњено. Ипак, добро је што размена духовних и световних анатема између цркве и власти није настављена, него је нађен најбољи српски рецепис за помирење: а то је ручак. Речени митрополит тврди да су односи између њега лично и премијера „дивни”, па је молитва за симболички упокојеног Дачића само део борбе мишљења. Напросто, то казује да људи имају права да различито разумеју и говоре о Бриселском споразуму. Нема речи о говору мржње, сигурно је у томе било далеко више човекољубља.

До сукоба и сумњивог помирења дошло је у часу кад се СПЦ бори с неугодним сенкама мрачних скандала. Коначно је разрешен Василије Качавенда, вероватно због нејасног богатства, необузданог разврата и бројних људских слабости. Није једини, али неколико опасних грешника остало је под заштитом матере цркве.

Државна политичка елита суочава се с тешким крстом који мора да носи. Најмање што од Цркве очекује, то је забијање нових ексера у ту дрвенарију. Тачка неспоразума је на Бриселском споразуму, за који држава тврди да га подржава огромна већина грађана. Тражење решења које неће делити Србе на земаљске и небеске у овом часу изгледа као подухват који једва да је могућ, али нико од тога неће одустати. Питање је само где тражити компромис: у животу или у митској догми?

Наравно да ово није само питање за власт и владике, него и за све нас. Митови и легенде још држе у својим сенкама и политику и духовнике, па је Србима још недовољно јасно ко је овде вођа, и да ли је, као код Домановића помало слеп.

У сенци бесконачног косовског епа, остаје и сам живот у Србији, која је изгледа пред банкротом, ако јој се то већ није догодило. Нема ни у световним ни у духовним прогласима утехе гладном народу, нити онима који ће можда остати без било каквих прихода. Испред српског парламента и испред Патријаршије иста слика: галерија најскупљих модела аутомобила, надмено показивање обесног богатства и разметања у општем сиромаштву. Исплати се „служити” и Богу и народу.

Ова власт је довела до наде да Србија неће бити изолована држава. То су углавном исти људи који су били симболи санитарног кордона пре двадесетак година. Али ни ова ни претходне гарнитуре нису решиле кључна питања опстанка: како добити радно место, како не изгубити постојеће, како не бити гладан, како не изгубити стан или кућерак због неплаћених дугова. Како преживетиу држави где је ионако разлика између онога и овога света у малим, но страшним нијансама? Мислите мало и о томе, господари на власти и свети оци.