Судови као осветници

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 17. маја – Вера Едите Рађен-Поткоњак у хрватско правосуђе трајала је од 24. априла ове године до данас, када је обавештена да је Жупанијски суд у Задру одбио да прихвати став Врховног суда Републике Хрватске да преиспита пресуду и оцени могућност понављања поступка у којем ју је – због ратног злочина – осудио на 15 година затвора.
Едита Рађен-Поткоњак је, са још 17 Срба, осуђена пре седам година за злочин који су оружане снаге некадашње Републике Српске Крајине починиле 18. новембра 1991. године у селу Шкабрња код Бенковца. О томе за наш лист она каже: "Осуђена сам на основу изјаве Хрвата Марјана Пешута који је пред судом изјавио да је од Србина Слободана Ћосе чуо да сам тог дана била у Шкабрњи."

Од тада до данас наша сабеседница, која од 1993. године са породицом живи у Бањалуци, чини све да докаже не само да није починила ратни злочин, већ да тог дана, када је у Шкабрњи страдало 46 Хрвата, није ни била у том селу. "Успела сам да добијем изјаве сведока, међу којима има и Срба и Хрвата, који су потврдили да сам 18. новембра 1991. године била у Дому здравља у Бенковцу, где сам радила у стоматолошкој амбуланти. Све те изјаве су оверене у надлежним тужилаштвима. На основу њих је Врховни суд Хрватске донео решење да Жупанијски суд у Задру оцени могућност понављања поступка. С тим ставом се, уважавајући изјаве сведока као нове чињенице, сложило и хрватско Државно тужилаштво", објашњава она.

Нада да ће задарски жупанијски суд уважити став Врховног суда трајала је до данас. "Ишла бих у Задар на ново суђење и доказала да нисам одговорна за ратни злочин. Уместо тога, мораћу опет да се жалим Врховном суду и чекам нову прилику да са свог имена скинем љагу ратног злочинца. После свега што сам доживела, не видим крај оваквом понашању хрватског правосуђа, осим ако их Европска унија не присили да се понашају у складу са нормама цивилизованог света", казала нам је Едита Рађен-Поткоњак.

Рађенима је хрватска власт загорчала живот. О томе она каже: "За ратни злочин у Шкабрњи оптужен је и мој брат Ернест, помоћни тренер грчког кошаркашког клуба ПАОК, иако је тог дана, када се у овом селу догодио злочин, био у Биљанима Доњим. Пре шест година нашег оца Илију су, пред увођење у посед у Бенковцу, Хрвати напали и претукли. Преминуо је после три месеца. Ја сам овде хапшена по хрватској потерници, али, с обзиром на то да сам добила држављанство БиХ, нисам изручена. Све више стичем утисак да се хрватски судови не понашају као делиоци правде него као осветници и средство за одвраћање Срба од повратка у Хрватску."

О случају Едите Рађен-Поткоњак председник Документационо-информативног центра "Веритас" Саво Штрбац за наш лист истиче: "Специфичност овог случаја је у следећем – ни за једно лице осуђено за злочин у Шкабрњи суд није утврдио конкретну кривицу, односно шта је ко од њих урадио. Осуђени су на основу проблематичних изјава сведока да су тада били у Шкабрњи. Уосталом, шта очекивати од правосуђа које је за ратне злочине у Хрватској оптужило 3.666 особа од којих су само 62 или 1,61 одсто Хрвати. Истина је да је правда спора, али достижна. Али је, исто тако, тачно да је линија која раздваја спору правду од неправде врло танка."