Лагано

Недавно сам видео једну занимљиву карикатуру. Синчић држи у рукама најновији модел таблет рачунара и пита свог оца који, заваљен у фотељу, чита новине:

„Тата... ја знам да користим лаптоп, таблет, ајфон, ајпед, МП-3 плејер... а шта си ти користио у мојим годинама?”

„Мозак.”, одговара отац не дижући поглед са новина.

И наравно, креће размишљање о томе шта нам доноси врли нови свет, куда нас то води брзи развој технологија и шта то смишља Велики брат који нас гледа кроз сигурносне камере и екране наших рачунара. Друго питање које се намеће јесте да ли нам је било боље раније, у аналогном добу које као да се десило јуче, у веку који само што је прошао.

Не могу а да се не отмем случају да се тада живело спорије, безбрижније... Лагано. Сећам се да су рачунари које је производила ЕИ Ниш, легендарни „пеком 64” и касније „лира 512”, били врхунска достигнућа технике. Телевизија је имала два канала а филмови су имали душу. Један од последњих великих научнофантастичних филмова урађених у аналогној техници, тачније, са специјалним ефектима који не подразумевају коришћење компјутерски генерисаних слика, био је легендарни „Блејдранер” ништа мање легендарнијег сер Ридлија Скота. Недавно сам га погледао опет и закључио да је импресивнији од већине данашњих блокбастера пренатрпаних пикселима и експлозијама. Суморна визија света Филипа К. Дика, по чијем роману је филм рађен, нимало не личи на ову нашу данашњицу иако се радња догађа на само шест година од данас, у 2019. години. И тема је позната – дехуманизација. Прича о томе како ће човек, отуђен и изгубљен, препустити своју судбину и судбину света машинама.

И ето нас овде, у будућности која нам се дешава. Не можемо без наших малих и великих електронских стварчица. У џеповима паметни телефони и разни геџети, код куће компјутери и телевизори који реагују на глас... Како лепо рече Роб Томас, певач групе Matchbox Twenty – „Руке су нам пуне, али су нам срца празна.” И ништа више није лагано. Све се убрзало. Од протока у интернет кабловима до живота на пренатрпаној планети. Градови су постали кошнице у којима зуји од електрицитета и људи. И неки нови клинци више не маре за Дизнијеве цртаће и пикање лопте у дворишту. Размишља се, и то озбиљно, о укидању физичког васпитања у школама. Клинац са почетка ове приче, онај из карикатуре, нацртан је као мали дебели момчић са наочарима. И он и његови другари, сви одреда, сви у разреду, имају отворене налоге на „Фејсбуку”. Мало „луркују”, мало „твитују”, мало „сурфују”... Чини се да је васколико знање на свету, оно до кога су генерације долазиле уз муку и одрицање, доступно на један клик мишем. Али да ли су данашња деца, и ми са њима, паметнија, образованија? Изгледа да је ипак у великом мору бесплатног и лако доступног знања потонула жеља за његовим стицањем. Зашто учити, када већ све пише на Википедији?

У целој тој збрци и брзини, затичем себе како користим оловку само када пишем посвете на својим књигама. У већини случајева ми не треба. „Паркерица” коју ми је отац купио када сам уписао факултет данас изгледа као археолошки артефакт. Некима је и модни детаљ.

Погрбљени, попут пећинског човека, куцкамо по својим малим електронским справицама, занети у свет који не постоји и његове шарене лаже. То је двосмерна комуникација. Он нама даје мало, ми њему дајемо мало више. И док то радимо, заборављамо на човека до нас.

Омађијани, за разлику од оца поменутог клинца, и ми више не користимо мозак, јер имамо други – електронски.

А 2019. година из визије Дика и Скота је одмах ту, иза угла.

Свет у коме живимо почиње да личи на онај у „Блејдранеру”, само ми тога, изгледа нисмо свесни.