Издајник или „наивни хуманиста”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Издајник који је, жудећи да постане познат, директно помогао непријатељу, због чега би у затвору требало да проведе остатак живота, или млади и наивни хуманиста који је само желео да свет буде боље место него што јесте.

Два противречна портрета, које су оптужба и одбрана изнеле на почетку суђења Бредли Менингу, 25-годишњем војнику који је пре три године организацији „Викиликс” доставио око 700.000 строго поверљивих војних и дипломатских докумената, тако су се увелико подударила са исто тако супротстављеним ставовима које о њему има јавност.

Пред војни трибунал, који заседа у бази „Форт Мид”, на око 40 минута вожње од Вашингтона, у следећа три месеца биће изведено око 200 сведока. Суђење је већ добило политичке тонове, како због демонстрација Менингових присталица, тако и због контекста: околности да је Обамина влада стекла репутацију једне од најагресивнијих кад је реч о борби против „звиждача”, покренувши против њих чак шест судских процеса (не рачунајући Менингов), што је више него што су у том погледу учинили сви досадашњи председници заједно.

Мобилизација за подршку Менингу води се преко друштвених онлајн мрежа, а резултат је да је више од 20.000 људи својим прилозима омогућило да се формира фонд од 1,25 милиона долара за његову одбрану. Митинзи подршке ове недеље планирани су у око 30 градова, како овде у Америци, тако и у Аустралији, Британији, Канади, Немачкој и Јужној Кореји.

Да би показао како је оптужени свесно починио издају, пренебрегавајући све што је током обуке научио о поступању са поверљивим материјалом, заступник државе је навео да је он током свог службовања у Багдаду више од 200 пута претраживао „Викиликс”, да је чак поседовао и директан телефонски број његовог шефа Џулијена Асанжа који га је наводио које документе да пошаље и како да сакрије да је залазио у архиве посебно заштићене компјутерске мреже којој је имао приступ.

Најтежа оптужба против Менинга је она за „помагање непријатељу”. Као доказ за то, наведена је чињеница да су документи заплењени у кући Осаме бин Ладена после његове ликвидације показали да је вођа Ал Каиде лично захтевао да му се доставе сви материјали „Викиликса”.

Бен Визнер, адвокат Америчке уније за грађанска права изненађен је оваквим приступом, коментаришући да је „понекад оно што може бити корисно непријатељу, у функционалној демократији истовремено неопходно и јавности”.

У уводном излагању одбране истакнуто је да је Менинг документе „Викиликсу” почео да доставља у јануару 2010, под утиском чињенице да је у његовој јединици са овацијама дочекана вест да у једној експлозији постављене бомбе није погинуо ниједан амерички војник, и да је славље настављено и после саопштења да је том приликом настрадала једна недужна ирачка породица.

Био је потом огорчен и због поступка својих колега у униформи који су из хеликоптера убили групу цивила, међу којима су била и два члана телевизијске екипе Ројтерса, правдајући се како су са висине камере репортера видели као неко оружје. Због тога је постао уверен да о свему мора да обавести јавност, како би стекла праву слику о рату.

Због овога се на Менингов случај све више гледа као на нову верзију афере „Папири Пентагона” из 1971, у којој је Данијел Елсберг, тада запослен у „Ренд корпорацији”, прво „Њујорк тајмсу”, а потом редакцијама још 17 листова, доставио 7.000 докумената из строго поверљиве студије (којој је приступ имало само неколико људи) о вођењу Вијетнамског рата. Ти папири су показали да је Бела кућа систематски обмањивала јавност о ратним резултатима, а пре свега открили су да се на самом почетку знало да нема никаквих изгледа да тамошње војно ангажовање успе.

„Њујорк тајмсу” је интервенцијом државе привремено било забрањено да те документе објави, али је у историјској одлуци Врховног суда накнадно пресуђено у корист права јавности да буде обавештена о поступцима власти.

И Елсберг је као и Менинг био изведен на суд и оптужен за шпијунажу, али је тај случај завршен фијаском оптужнице, после открића о покушајима да се без одговарајуће процедуре прибаве докази о његовој неурачунљивости.

Због тога није изненађење што је Елсберг (82) данас у првим редовима подршке Менингу. У марту 2011. био је чак и ухапшен као учесник демонстрација због Менинговог третмана као ратног заробљеника у бази Квантико у Вирџинији, а у прошлу суботу је био и међу демонстрантима испред капија „Форт Мида”.