Јапанизам од Ван Гога до Шилеа

У Кунстхале музеју у аустријском граду Кремсу, у оквиру обимног пројекта посвећеног Азији, представљена је јапанска уметност 19. века са посебним освртом на Меиџи епоху и ремек-дела ренесансе јапанског дрвореза – Укиое. Први пут приказана прошле године у амстердамском Ван Гог музеју, а у Кремсу обогаћена делима бечких сецесиониста, изложба плени својом разноврсношћу и изванредним пропратним објашњењима. Поднаслов "Јапанизам од Ван Гога до Шилеа" даје наговештај о посебном садржају који посету Кунстхале чини неодољивом – сликарска платна импресиониста и сецесиониста, аутентичне фотографије и текстови објашњавају утицај који је јапанска уметност извршила на развој европске модерне.

Колекција декоративне уметности Меиџи епохе у приватном је власништву професора Насера Калилија; према Форбсу, једног од најбогатијих људи на планети. Изложба представља дела која су била створена по наруџби западне клијентеле, а која су први пут била изложена на Светској изложби у Бечу 1873. Остатак експоната је позајмљен из Ван Гоговог музеја, мађарске Националне галерије и многобројних аустријских музеја и приватних колекција.

Ратници и лепотице

По завршетку јапанске политичке изолације, у Земљи излазећег сунца долази до такозване Меиџи рестаурације (1868–1945) која окончава 250-годишњу владавину династије шогуна Токугава. У Европу почињу да продиру вести о Јапану, његовим становницима, религији, историји, сликарској традицији и уметности. Као важан извор информација Европљанима служе графички листови мајстора Укиое школе на којима су, сем глумаца Кабуки позоришта, овековечени и познати ратници, лепотице и куртизане из јапанске историје. Док се Укиое, буквално преведен као "слика света" у Јапану сматра занатом, у Европи је виђен као уметност, а од Светске изложбе у Бечу 1873. масовно се копира.

Прве јапанске речи које постају познате у скоро свим европским језицима су самурај (од јапанског самурао=служити), не сасвим коректан израз за јапанског ратника и гејша – израз за уметницу забављања. Егзотичан изглед јапанских ратника и њихови моћни мачеви појачавају омиљеност ових мотива код Европљана. Крајем деветнаестог века креће права помама наручивања слика самурајских сцена са познатим личностима из јапанске историје. Фигуре јапанских ратника постају комерцијализоване и многи афирмисани импресионисти, сликари сецесије а нешто касније и експресионисти уводе јапанске елементе у своја дела. На предметима из Меиџи доба, сусрећемо се и са жанр сценама из градског живота и са портретима лепотица у одговарајућим позама. Мотиви егзотичних дама се све више појављују и у уметничким делима сликара Средње Европе. Њихове композиције не показују аутентичне јапанске сцене, већ тадашње представе које о њима владају у европском друштву: платнима доминирају егзотични детаљи и пејзажи који су производ маште уметника.

Па ипак, постоји и један изузетак: Винсент ван Гог почиње да сакупља јапанске естампе за време боравка код свог брата Теа у Паризу 1886. У то време париска престоница врви од радњичица које су специјализоване за азијатску уметност. Непосредно пред свој одлазак у Париз, Ван Гог у Антверпену открива јапанске дрворезе који га толико фасцинирају да одлучује да створи сопствену колекцију. "Јапанска уметност је нешто попут наиве, старих Грка, наших старих холандских мајстора – Рембранта, Потера, Вермера..." – пише у Арлсу почетком 1888. Његова опседнутост Јапаном постаје толико велика, да у Прованси проналази "паралелни Јапан" у коме почиње да размишља и слика на "оријенталан начин". Довољно је поменути чувену серију "Ириса", "Лептире и макове" и "Цветове бадема" (све из 1890) и упоредити их са омиљеним јапанским мотивима често осликаваним на порцелану Маији радионица.

Чари Оријента

Под првим Меиџи царем Муцухитом, Јапан и Аустрија склапају уговор о дипломатској и културној сарадњи на државном нивоу. У Аустрији се појављују драгоцености из Јапана: порцелан, сатсума керамика, предмети од лакираног дрвета, емајл, одећа од свиле и посебном техником осликани текстили. Уметничка и финансијска вредност ових предмета сместа се признају, а домаћим сликарима не промиче интересовање трговаца и богаташа за чари Оријента.

Аустријски дворски сликар Ханс Макарт, Оскар Кокошка, Егон Шиле и Густав Климт сликају жене у кимонима, егзотичне чајанке и оријенталне параване, а још интензивнија посвећеност јапанизму дешава се после смрти Винсента ван Гога. Најпознатије аустријско уметничко дело инспирисано јапанизмом је Климтова слика "Адела Блох-Бауер 1" која је, према речима куратора изложбе Тајфуна Белгина, "слика пуна тајни и еротике у контексту јапанске естетике".

Јапанизам допире до Аустрије из Француске која је прва искористила прилику да представи Јапан на своме великом годишњем сајму 1867. Пет година касније, Светски сајам у Бечу не представља само технику и технологију из Јапана, већ и занатске рукотворине и уметничка дела. Нарочиту пажњу изазивају павиљони посвећени вртларству: водопади, мостићи, патуљасто дрвеће и украсно биље постају хит. Ово опште интересовање за нови свет полако јењава са избијањем првог светског рата.